Трећи од седам дана алхемијског венчања Кристијана Розенкројза је дан суђења. Овде читате оригинални текст трећег дана из посвећеног романа Јохана Валентина Андреаеа. Текст садржи неке одабране коментаре на езотеричну анализу Јана ван Рикенборга.
Езотерична анализа алхемијског венчања Кристијана Розенкројца (у оригиналу Цхимисцхе Хоцхзеит Цхристиани Росенцреутз анно 1459) Јан ван Рајкенборг
Трећи од седам дана алхемијског венчања Кристијана Розенкројза је дан суђења. Овде читате оригинални текст трећег дана из посвећеног романа Јохана Валентина Андреаеа (објављеног 1616). Текст садржи неке одабране коментаре на езотеричну анализу Јана ван Рикенборга.
ТРЕЋИ ДАН
Суђења
Чим је стигао диван дан и јарко сунце се подигло изнад планина и поново почело да ради свој посао на небу, моји добри ратници почели су да се дижу из својих кревета и полако се припремају за своја искушења. Један по један враћали су се у салу, пожелели нам добар дан и питали како смо спавали ноћу. Када су видели конопце, многи су нам се смејали јер смо се тако очајнички предали и нисмо се уздали у срећу или несрећу као они. Други, који су били више уплашени, били су много уздржанији. Извињавали смо се због своје несмотрености и надали се да ћемо ускоро бити слободни и да ћемо моћи да се шалимо са овом поругом, док они још нису били с пута, а можда је највећа опасност била пред њима.
Када су се најзад сви окупили, зачуо се, као и пре, звук труба и лупање пауна. Били смо сигурни да ће се младожења представити. Али погрешили смо. Као и дан раније, млада жена се поново појавила. Била је обучена у црвени сомот и опасана белим појасом. На глави је носила зелени ловоров венац, који јој је изузетно пристајао. Њу више нису пратила светла, већ око две стотине људи у оклопима, попут ње, сви у црвено-белом.
Како је брзо устала са престола, дошла је к нама заточеницима. Она нас поздрави и рече: „Да неки од вас знају да је ваша беда угодна мом строгом господару, и да ће вам узвратити, видећи ме у мојој хаљини, насмеја се и рече: „Види, и ти си отишао под јарам! Мислио сам да ћеш се добро припремити!“ Овим речима ми је натерала сузе на очи.
| Коментар бр. 13: Судњи огањ у улазном храму |
| Тако трећи дан почиње огњем суда у улазном храму. (…) Сваки кандидат мора бити у стању да држи седам тегова на ваги. Несумњиво ћете препознати које су то тежине. Ово су седам зрака седмокраког Духа са којима се прави кандидат мора ускладити. Свако ко не одговори позитивно на њих биће враћен у смртну природу због сопственог стања, као рођеног од природе. Онај ко жели да се повуче из дијалектике, а још нема потребне квалитете, изнова ће бити враћен у дијалектику. То није казна, то је закон. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 118) |
Златна вага са седам тегова
Затим је наредила да нас одвежу и одведу на место одакле смо добро видели вагу. Рекла је: „Можда си ти боље него неки дрски који овде још увек стоје невезани“.
У међувремену је на средини сале окачена златна вага и постављен мали сто прекривен црвеним сомотом. На њему је било седам тегова, прво прилично великих, затим конкретно четири мала и на крају, такође одвојено, још два велика. С обзиром на њихову величину, тегови су били толико тешки да нико није могао ни да верује ни да разуме. Сваки човек у оклопу је поред свог голог мача имао и јак конопац. По броју тегова подељени су у седам група. Од сваке је одабрана по једна тежина.
Млада жена се поново попела на свој високи трон. Она се поклони и поче гласно да говори:
Ако неко у сликарском атељеу,
ко уопште не разуме слике, иде,
сјајно говори о томе,
сви ће му се смејати.Ако неко иде у уметничке кругове,
али не међу изабранима,
са много сјаја тамо ради,
не пропушта да се смеје.Да га нису имали на уму,
онога који долази на свадбу
сија тамо,
ово не измиче сваком подсмеху.Ако се неко попне на вагу,
али он није важен теговима,
цика се диже свом снагом,
сви ће му се смејати.
Вагање царева, краљева и господара
Чим је то млада жена рекла, наредила је једном од младића да их све построји и једног по једног ставља на вагу. Један од царева није се опирао. Поклонио се пред младом женом и закорачио на вагу у својој државној одори. Затим је сваки вођа групе ставио своју тежину на вагу. На опште запрепашћење, цар је све издржао. Последња тежина је била претешка. Устао је с таквом тугом да се чак и сажалио на младу жену, помислих. Дала је знак свом народу да ћути, а добри цар је невезан предат шестој групи.
За њим је дошао цар, који је поносно стао на вагу. Испод капута је носио велику, дебелу књигу, због чега је помислио да ће успети. Једва издржао трећу тежину, немилосрдно је повучен. Пошто му је књига од страха испала из јакне, сви војници су почели да се смеју. Везали су га и предали трећој групи. То се десило и неким другим царевима. Ругали су се свима и везивали.
Онда је дошао мали човек, такође цар, са коврџавом смеђом брадом. После уобичајеног наклона, стао је на вагу. Био је толико непоколебљив да сам мислио да би издржао све тегове, чак и да их је било више. Тада млада жена брзо устане, поклони му се и натера га да обуче сукњу од црвеног сомота. Коначно му је пружила једну од многих ловорових гранчица које је имала на својој столици. Позвала га је да седне на степенице њеног престола.
Требало би предуго да се исприча шта се касније догодило осталим царевима, краљевима и господарима. Морам да напоменем, међутим, да је мало од ових узвишених глава остало, иако сам, супротно мојој стрепњи, у њима нашао многе врлине. Један није могао да издржи ову тежину, други ону, једни две, други три, четири или пет. Мало њих је положило тест. Они који су отказали искрено су се смејали.
Када су се завршила суђења племића, учењака и других, и на сваком имању остало само по један или два, а понекад и ниједан, на ред су дошли господари народних преваранта и они који су правили Лапис Спиталауфицус. (Иронична ознака за панацеју као имитацију лапис пхилосопхицуса, филозофског камена). Стављали су их на вагу са таквом спрдњом да сам и ја, у свој муци, скоро пукао стомак од смеха. Чак ни заробљеници нису могли да се не насмеју. Већина није морала да чека пресуду суда, већ је бичевима отерана са вага и одведена до других затвореника, свако у своју групу.
Од великог мноштва остало је толико мало да ме је срамота да наведем број. Међу њима је било и високих личности, иако су обојица одликовани сомотним одеждом и ловоровом гранчицом.
Када је калварија завршена, а са стране није остало никог осим нас јадних везаних паса, један од центуриона је иступио и рекао: „Милостива госпођице, ако је воља вашој милости, да поставимо ове јадне људе, који су схватили њихова лудост, без опасности и само за забаву на ваги. Можда ипак постоји нешто добро између њих.“
У почетку сам био у великој невољи, јер сам се у својој несрећи био веома утешио, да можда не паднем у немилост, и да ме бичем отерају са вага. Нисам сумњао да су многи затвореници желели да остану десет ноћи са нама у сали.
Али пошто је млада жена то дозволила, морало је тако да се деси. Одвезали су нас и једног по једног стављали на вагу. Иако је већина пропала, нису били ни исмевани ни бичевани, већ су мирно стављени на страну. Мој друг је био пети. Добро се држао, што је многе обрадовало, а посебно капитена. Млада жена му је одала уобичајено признање.
| Коментар бр. 14: Шта је право познање Бога? |
| Шта је истинско знање о Богу? Морате научити да познајете Бога као извор живота, као једино добро, као Тао, како га назива древна кинеска мудрост: не теоретски, не догматски, не по заповести, већ стварно и истинито. Ово није мистична оријентација, није рационална перцепција, већ потпуно безлично отварање целог бића првом зраку савршеног броја. Кандидат тако може бити дирнут, окружен и поседнут бескрајном чврстином, непоколебљивом сигурношћу и неизмерном добротом. Кроз сва супротстављања, први пут у животу човека, рађа се основа живота, која се никада не повлачи и нема везе са обичним животом. Гностички човек мора пре свега да пронађе овај темељ, он мора стати на ову стену. Ово је прва тежина коју мора да поднесе. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 141-142) |
Кристијан Розенкројц иде на вагање: „Он је тај!“
Затим су се њих двојица брзо поново подигли. Био сам осми. Док сам дрхтаво крочио на вагу, мој сапутник, који је тамо седео у сомотском сакоу, ме је пријатељски погледао, а чак се и млада дама мало осмехнула. Када сам успео да издржим све тежине, наредила је да ме на силу повуку. Тројица мушкараца обесила су се на другом тигању скале, али ништа нису постигли. Тада је један од младића устао и веома гласно повикао: „Он је тај!“, а други је одговорио: „Ослободите га“, на шта је млада жена пристала.
Пошто су ме примили са потребним прописаним обредима, добио сам избор да спасем једног од заробљеника који ми се допао. Нисам дуго размишљао. Изабрао сам првог цара који ме је највише жалио. Био је ослобођен и придружио нам се са свим почастима.
Када је последња стала на вагу и била прелагана, млада жена је видела руже које сам скинуо са шешира и држао у рукама. Питала је страницу за њих. Волео сам да јој их дајем. Тако се овај први чин завршио око десет сати ујутру, и поново су се огласиле трубе које још нисмо могли да видимо.
Шест пресуда
У међувремену, групе са својим заробљеницима морале су да се повуку и чекају пресуду. Савет се састојао од седам центуриона и нас. Млада жена која је њиме председавала дала нам је пример. Свако је требало да да своје мишљење шта би требало да се деси са затвореницима. Прво мишљење је било да их све побију, једног на тежи начин од другог, сходно томе како су се суочили са постављеним условима. Други су хтели да их држе у замци, али то се није допало ни председнику ни мени.
Најзад цар, кога сам ослободио, извесни кнез, мој друг, и ја уредили смо ствар овако: прво нека се изврсна господа тихо изведе из замка. Од других би се могло мало подругљивије располагати. Скинули би их и пустили голе. Четврте је требало бичевати бичевима или истерати са псима. За оне који су се добровољно предали претходног дана речено је да им је дозвољено да оду без казне. Обешењаке, који су се тако непристојно понашали на синоћњој вечери, треба казнити телом и животом према својим преступима.
Ово мишљење је пријало младој жени и преовладало је. Поврх свега, свима су одобрили и ручак, о чему су их одмах обавестили. Изрицање пресуде је одложено за подне. Тако је консултација завршена.
Дворски ручак
Млада жена је са својом пратњом отишла на своје уобичајено место. Доделили су нам горњи сто и замолили да се тиме задовољимо док се цела ствар не заврши и док нас не одведу до младе и младожења. Са тим смо се радо сложили.
У међувремену су затвореници поново уведени у дворану, и сваки је постављен према свом положају. Наређено им је и да се понашају мало пристојније него јуче. Ова команда није била неопходна, јер их је храброст ионако изневерила.
Да никоме не ласкам, али истине ради морам рећи да су се високе особе углавном најбоље прилагодиле овој неочекиваној ситуацији. Према њима се поступало једноставно, али с поштовањем. Ни сада нису могли да виде своје сервере, али су били видљиви нама, што ме је веома обрадовало. Иако нас је срећа подигла, нисмо се сматрали бољим од других и бодрили их да се не заврши тако лоше. Желели би да чују од нас о пресуди, али нам је било строго забрањено да било шта кажемо о томе. Тешили смо их колико смо могли и пили са њима да их вино бар мало развесели.
Декорација са златним руном
Наш сто је био прекривен црвеним сомотом. На њему је била сребрна и златна пивска посуда, коју су остали са чуђењем и великим болом посматрали. Пре него што смо сели, дошла су два младића и поклонила сваком од нас у име младожење по једно златно руно на коме је летео лав. Били смо позвани да га носимо за трпезом и да имамо велико поштовање према имену и достојанству реда (који је његово величанство сада основало и у који смо ускоро требали бити примљени са дужном церемонијом). Прихватили смо награду са великом понизношћу и обећали да ћемо послушно чинити све што његово величанство жели. Поред тога, страница је са собом имала цедуљицу на којој смо били наведени по исправном редоследу. Прећутаћу своје место на њему, да ме нико не оптужи за бахатост, што би био прекршај против четврте тежине.
Невидљиве слуге
Пошто је наш оброк био веома обилан, питали смо једног од младића да ли можемо да пошаљемо храну нашим пријатељима и познаницима. Пошто није било бриге, сви смо по слугама слали јела својим познаницима. Пошто ове слуге још увек нису виделе и стога нису знале одакле долази храна, хтео сам да однесем нешто једном од њих. Али чим сам устао, мој слуга ми је дао једну од тиквица са поруком да ме жели само пријатељски упозорити, јер ако би неко од пажа видео ово, рекао би краљу, што не би било. сматра добром за мене. Али пошто то нико други није приметио, он не намерава да ме изда, а ја треба да се убудуће боље старам о достојанству реда. Овим речима слуга ми је показао моје место тако одлучно да сам се дуго једва усуђивао да се померим у столици. Захвалио сам му се на његовом верном упозорењу, колико сам могао у журби и страху.
Пехар среће
Убрзо су се поново зачуле трубе, на које смо већ били навикли. Знали смо да најављују младу жену. Спремали смо се да је примимо. Поново је дошла са уобичајеном пратњом и на високој столици. Један од младића јој је донео висок златни пехар, а други пергаментни свитак. Када је грациозно устала са столице, узела је пехар од младића и пружила нам га, рекавши да нам га даје у име краља, његовог величанства. Њему у част нека кружи међу нама. На поклопцу је била Фортуна, вешто изливена од злата. У руци је држала лепршаву црвену заставу. Пио сам са мање радости јер сам довољно добро знао превару среће.
| Коментар бр. 15: О значењу златне среће |
| Златна Фортуна је богиња среће, највиша срећа у којој људско дете може да ужива; од среће што може ући у стање стварања правог човека; срећа живе душе, да иде даље до Духа који даје живот. Ова срећа је стање вечности и нема никакве везе са крхком и хировитом срећом коју природно рођење доноси човеку. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 170) |
Госпођа је, као и ми, била одликована Златним руном и лавом, из чега сам закључио да је можда председница реда. Па смо је питали како се зове наређење. Она нам је одговорила да још није време за ово обелодањивање, јер ствар са затвореницима још није окончана. Зато су им очи и даље затворене. Ово што нам се до сада десило само би их увредило и уболо, иако то није ништа у поређењу са почастима која нас тек чека.
Објављивање пресуде
Од једног младића је добила пергамент који се састојао од два дела. Првој групи је прочитано отприлике следеће:
нека признају да су пребрзо поверовали неистинитим, измишљеним књигама, превише веровали у себе, и тако дошли у овај замак у који никада нису позвани. Можда је већина њих намеравала да то искористи да би живела величанственије и сјајније. Заводили су се и један другог и пали у подсмех и срамоту. Стога су заслужили одговарајућу казну.
Ово је понизно признато руковањем. Осталима се обратила мало оштрије, отприлике овако:
добро су знали и били свесни да пишу лажне књиге, обмањују друге и варају их. Тако су ранили краљевску част многих. Знали су и какве су безбожне и заводљиве слике користили, јер Тројицу Божију нису ни поштедели, него су је користили да обмањују земље и људе. Сад је изашло на видело каквим триковима су вребали поштене госте, а малтретирали будаласте. Такође је јавно познато да су се упуштали у блуд, прељубу, прождрљивост и друге нечисте ствари, које су противне јавном поретку нашег царства. Укратко, знали су да су у простом човеку унизили краљевско величанство и зато признају да су очигледни нациозни преваранти, ниткови и гадови. Заслужују да буду одвојени од поштених људи и строго кажњени.
Нерадо су то признали. Али како им се није само млада жена заклела на смрт, већ се и друга страна насилно окренула против њих, и у један глас се пожалила да су је злонамерно преварили, они су најзад у болу дали признање, да би спречити већу несрећу. Али су додали да оно што се овде догодило не треба сматрати лошим за њих. Племенита властела је на све начине хтела да дође у замак и обећавала добру наплату за то. Тако су искористили све своје трикове, што је сада свима откривено. Али пошто нису успели, по њиховом мишљењу, нису били криви више од господе. И сами би требало да буду толико разумни и да схвате да свако ко је био сигуран да ће моћи да уђе у замак, не би се са њима попео преко зидина под тако великом ризиком и за тако јадну накнаду.
Али што се тиче њихових књига, толико су их добро продавали да су на такву превару натерани сви који нису могли да живе на други начин. Такође су се надали да ће пресуда бити праведна, на шта су имали право и господари и слуге на своју усрдну молбу, и да се неће наћи ни једна грешка.
Оваквим и сличним речима хтели су да се извине. Одговор је био: његово краљевско величанство одлучило је да казни свакога, али једног више од другог. Оно што су признали делимично је тачно, па ни господи ништа неће бити дато. Али они који су се намерно понудили и завели безумне против њихове воље, нека се припремају за смрт. Исто тако и они који су лажним књигама ранили његово краљевско величанство, што су њихове књиге и списи доказали.
Многи су тада почели да се дрско туже, плачу и моле, моле на коленима, што није помогло. Била сам веома изненађена колико је млада жена била непоколебљива, јер је њихова беда навела сузе на све наше очи (иако су већини нас изазвале много патње и бола) и изазвале наше саосећање.
Брзо је послала страницу. Вратио се са свим оклопницима који су раније били на вагању. Наређено им је да свако узме свог заробљеника и да уредном поворком иду у велику башту, тако да је са једним затвореником увек ишао један човек у оклопу. Свако је тако брзо упознао своје да сам се зачудио. Чак је и мојим сапутницима од претходне ноћи било дозвољено да оду невезани у башту и присуствују пресуди.
| Коментар бр. 16: О значењу пресуда |
| Исправке, о којима се такође свеобухватно извештава у светим списима свих времена, не треба схватити као казну у дијалектичком смислу, а не као освету. Морате их имати као гаранцију за процес ослобођења, Божји план за свет и човечанство и заштиту свих оних који су у питању. (…) Зашто је ова мрачна страна људског живота осветљена у Алхемијском венчању? Да оне који су позвани визијом Гнозе и који желе да приступе мистеријама, стави на неопходност истине, отворености и стварности. Само вас истина може ослободити. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 163) |
Сцена на суду
Чим су сви изашли, млада жена је устала са столице и замолила нас да седнемо на степенице престола и такође присуствујемо суду. Нисмо одбили, већ смо све оставили на столу (осим драгоценог пехара који је госпођица дала младићу да га чува) и изјахали у нашој одежди на покретном престолу, који се тако лагано померао да нам се чинило као да лебдели смо у ваздуху док нисмо дошли у башту, где смо сви устали.
Башта није била нарочито лепа, али ми се допало што су дрвеће постављено таквим редом. Била је ту и прелепа фонтана са лепим сликама и натписима и необичним натписима (које ћу, ако Бог да, описати у некој од будућих књига). У башти је постављена дрвена трибина прекривена лепо окреченим штофовима. Четири галерије стајале су једна изнад друге. Прва је била лепша од осталих и била је прекривена белом тафт завесом тако да се није могло рећи шта се крије испод ње. Други је био празан и непокривен. Последње две биле су прекривене црвеном и плавом тафтом.
Чим смо стигли до штанда, млада жена се дубоко наклонила, што нас је јако уплашило. Могли смо претпоставити да краљ и краљица нису били далеко. Када смо се и ми поклонили с поштовањем, како и доликује, млада жена нас је одвела кривудавим степеницама до друге галерије, где је она сама заузела највише место, док смо ми остали у претходном распореду. Како се сада, а и раније за трпезом, према мени понашао цар, којег сам спасао, не могу да кажем а да му не замерим. Могао је да схвати колико би сада био убијен и узнемирен, када би морао да чека пресуду у подсмеху, и само због моје помоћи добио је достојанство и висок положај.
Извршење пресуда
У међувремену ми је пришла млада жена и уручила ми позивницу, а ја је никада раније нисам видео овде. Прво је одсвирала тромбон и гласно објавила пресуду:
„Моје краљевско величанство, највиши од свих лордова, жели да сви који су се овде окупили на његов позив имају такву изврсност да у што већем броју улепшају свадбену гозбу у његову част. Али пошто је то другачије годило Свемогућем Богу, његово величанство не сме да се жали на то, већ се мора, против своје воље, придржавати старих хвале вредних брачних обичаја овог краљевства. Међутим, да би урођена милост његовог величанства била хваљена у целом свету, он и његови саветници и племићи су одлучили да знатно ублаже изречену казну. Прво, нека се и живот и слобода дају господарима и владарима. Његово Величанство вас љубазно моли да се не љутите јер не можете да присуствујете празнику у његову част, већ да сматрате да је Свемогући Бог већ положио на вас више него што је потребно и више него што можете да поднесете у миру, и да своје дарове даје у такав начин, који је и нама несхватљив. Неће нашкодити вашој репутацији ако вас наша наредба одбије, јер ми заиста не можемо све. Али пошто су вас малишани завели, они због тога неће избећи казну. Његово величанство је даље одлучило да ће вам ускоро дати Цаталогус хаеретицорум (Каталог јереси) или Индек екпургаториус (Списак очишћених списа), како бисте тада могли са већом опрезношћу разликовати добре од злих.
Његово величанство такође жели да ускоро прегледа своју библиотеку и жртвује обмањујуће списе Вулкану. Он вас моли да му помогнете у томе и да учините исто са својим списима. Нада се да ће то бити крај свих зала и проблема у будућности. Поред тога, да вас подсетимо да не покушавате тако непромишљено да поново дођете овде у будућности. На овај начин извињење заводника неће бити потребно и нећете бити исмевани и презрени. Најзад, нада се његово величанство, јер земља од свакога нешто тражи, да се нико неће бунити, и да ће се искупити ланцем или било чим другим што му је већ при руци, и растати се од нас као пријатеља. Променићемо га тако да се врати породици.
Друге који су пали на првој, трећој и четвртој тежини, његово величанство неће тако олако пустити. Али да би осетили његову доброту, заповест је да их скину до гола и отпрате. Ко је био прелаган у другом и петом теговима треба да буде обележен са једном, две или више печених ознака, поред голог, према томе колико је био лакши или тежи. Они који су били подигнути само за шесту или седму тежину биће третирани мало љубазније.’
И тако се наставило, јер је свака комбинација имала посебну казну, али би требало предуго да се све преприча.
„Ко се синоћ добровољно повукао, може отићи без казне.
Преваранти народа, који нису имали никакву тежину, требало би, према случају, да буду кажњени против тела и живота мачем, ужетом, водом или шипкама. Пресуде се морају неопозиво извршавати, као опомена другима“.
Онда је наша госпођица сломила штап. Тада друга млада жена, која је прочитала пресуду, затруби у трубу и са великим поштовањем отиђе онима који су стајали иза завесе.
Број затвореника и њихова тежина
Не могу да изоставим да читаоцу откријем број затвореника. Било је седам оних који су могли да издрже једну тежину и двадесет један који су могли да издрже два. Њих тридесет пет издржало је три, тридесет пет четири, двадесет један двадесет пет и седам шест тегова. Међу онима који су стигли до седмог, али нису могли да га издрже, био је и онај кога сам ослободио. Поред тога, било је много оних који су потпуно одустали. Али било је неколико оних који су подигли све тегове.
То сам нестрпљиво израчунао и написао на својој таблици док су сви стајали пред нама. Изненађујуће је да међу онима који су нешто постигли нико није био раван другом. Иако је њих тридесет и пет издржало три тегове, за једног су ти тегови били један, два и три, за другог три, четири и пет, за трећег пет, шест и седам и тако даље. Међу сто двадесет и шест који су нешто постигли, зачудо, нико није био исти као други. Могао бих их све именовати по тежини, што ми тренутно није дозвољено. Али надам се да ћу касније моћи да откријем и правилно објасним ово.
Заборави пиће
Када је пресуда прочитана, господа су била прилично задовољна, јер нису очекивали тако благу пресуду са таквом строгошћу. Стога су дали више од очекиваног, искупили се ланцима, драгуљима, златом, новцем и другим стварима које су имали код себе, и са поштовањем се опростили.
Иако је краљевим слугама било забрањено да им се ругају док су одлазили, многи нису могли да обуздају смех. Било је заиста смешно како су га брзо обрисали без освртања. Неки су чак тражили да им се ускоро пошаље и обећани списак књига. Хтели су да рукују својим књигама на начин који би задовољио краљево величанство. Наравно, ово им је поново обећано, а на вратима су свима дали Обливионис хаустес (Пиће заборава) да забораве своју несрећу.
За њима су увече ишли они који су се добровољно повукли. Због поштења су пуштени, али никада више нису смели да дођу овамо. Али ако им се икада открије нешто више него што је откривено другима, биће добродошли.
У међувремену, други су били скидани и третирани другачије у складу са својим преступима. Неки су послати голи, али нетакнути. Неки од њих су отерани звонима и звонима. Други су испраћени бичевањем. Укратко, казне су биле толико разнолике да не могу све набројати. Коначно су на ред дошли и последњи, чија је казна потрајала мало дуже. Прошло је много времена пре него што су једни обешени, други обешени, неки бачени у воду, а остали погубљени на друге начине.
Погубљења су ми измамила сузе на очи, не због казне коју су заиста заслужили за своје злочине, већ због људског слепила које нас држи да се носимо са оним што нам је запечаћено од првог пада.
Једнорог, лав и голубица
Тако је башта, која је раније била тако пуна, брзо постала празна. Осим војника, на њој није било никог другог.
Након што се све ово догодило, а пет минута је владала тишина, појавио се прелепи снежно бели једнорог са златном крагном угравираном неким словима. Отишао је до бунара и спустио се на предње ноге, као да се поклони лаву, који је тако непомично стајао на бунару да сам помислио да је од камена или бронзе. Овај је одмах зграбио голи мач који је држао у својим шапама и сломио га по средини, тако да су оба дела потонула, како сам мислио, у бунар. Затим је рикао док бела голубица није донела у кљуну маслинову гранчицу коју је лав одмах прогутао и тада се наситио. Једнорог се срећно вратио на своје место.
| Коментар бр. 17: О значењу мистериозних животиња |
| Када једнорог, у Богу распаљена воља, крочи у врт освећења, лав сломи мач и пусти га да потоне у бунар, вода извире, као доказ да је прошао огањ суда и дело алхемијског брака. може почети. Моћна лавља рика се диже као узвик радости. Тада улети снежно бела голубица са маслиновом гранчицом у кљуну. Знате да је голуб одувек био симбол Духа. Сетите се Јордана, где је Исус Господ примио Духа у виду голуба који је сишао на њега. (…) Голуб овде представља умни начин живота, који у свим околностима служи истинском миру, миру Божијем. Посао се мора обавити у миру и миру. Зато голубица у кљуну има маслинову гранчицу. Носи га лаву, а мир Божији силази у башту. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 204) |
Обилазак дворца са водичем
Наша млада нас је потом повела низ кривудаве степенице са трибина и поново смо се поклонили пред завесом. Морали смо да оперемо главе и руке у фонтани и чекамо у реду на тренутак док се краљ кроз тајни пролаз не врати у своју одају. Испратили су нас и до собе у којој смо били раније, уз посебну музику, блиставост и сјај, и живахне разговоре. То се догодило око четири сата после подне.
Како нам време не би пролазило преспоро, девојка је сваком од нас доделила по једну страницу. Стражи су били обучени у скупу одећу и били су веома учени. Толико су интелигентно говорили о свему да смо се стидели. Добили су инструкције да нас воде по дворцу (али само до одређених места) и да нам скрате време колико год је то могуће према нашим жељама. У међувремену, млада жена се опростила (Одлазак младенке која доноси светлост) уз утеху да ће се поново појавити на вечери, након чега би се славио обред суспенсионис пондерум (Весање тегова). Замолила нас је да стрпљиво сачекамо следећи дан када ћемо бити представљени краљу.
Краљевска библиотека и гробница
Када нас је напустила, свако од нас је радио оно што нам се највише допада. Неки су посматрали прелепе плоче, чак их пратили и питали се шта значе чудни симболи на њима. Други су морали поново да се освеже храном и пићем. Паж је мене и мог сапутника водио по замку. Никада се нећу покајати. Поред многих лепих старина, показао ми је и царску гробницу, где сам научио више него што пише у свим књигама. Био је ту и прелепи феникс о коме сам пре две године издао посебну књижицу.
| Коментар бр. 18: О значењу феникса |
| Симбол феникса је одувек привлачио највећу пажњу људи, на пример романтичара. Стога постоје многе легенде које се односе на једину истину. Стара јеврејска легенда говори о неизмерно великој птици која се понекад појављује на земљи. Он иде преко океана док његова глава носи небо. Вероватно ћете сада добро разумети легенду. Феникс, велика моћ васкрсења вечности, је обележје древног универзалног живог тела универзалног живог ланца, формираног у најранијем периоду, почевши од првог братства откривеног у времену, све до младог Гнозе: моћног светлост, моћна сила, славни феникс који клизи над земљом, стоји на океану и допире главом до неба. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 212) |
Такође намеравам да објавим расправе о лаву, орлу, грифону, соколу и другима, са скицама и натписима како би белешке биле корисније. Жао ми је осталих сапутника јер су пропустили да виде тако драгоцено благо, али чини ми се да је то била посебна воља Божија.
Највише сам уживао са својим младићем; јер је сваки младић водио свог штићеника на места која су му одговарала према његовој склоности. Мом младићу су поверени кључеви, па ме ова срећа задесила пре других. Позвао је остале да посете, али су мислили да се такви гробови могу наћи само на гробљу, где би ишли други пут, ако има шта да се види. Нећу прећутати споменике које смо обојица прецртавали и преписивали натписе на њима својим захвалним студентима.
Још једна ствар коју смо погледали била је драгоцена библиотека каква је постојала пре реформације. Нећу много о томе, мада ми се срце радује кад год помислим на њу, јер ускоро излази каталог о њој. На улазу у собу стајала је велика књига, какву до сада нисам видео. У њему су биле све слике, дворане, капије, све натписе, загонетке и слично што се могло видети по целом дворцу.
Иако ми је обећано да ћу и о овоме [моћи да извештавам], осећам да још није дошло време за то и да прво морам још боље да упознам свет. Свака књига садржи портрет аутора. Многи од њих су морали бити спаљени, како сам схватио, да би и поштени људи избрисали свако сећање на њих.
Пошто смо све добро прегледали, и тек што смо поново излазили, стигао је још један младић. Нашем младићу је нешто шапнуо на уво, након чега је предао кључеве, са којима је други одмах кренуо уз степенице. Наш младић је, међутим, веома пребледео. Када смо га поново засипали захтевима, рекао нам је да Његово Краљевско Височанство не жели да ико види библиотеку и гробнице. Стога нас моли да никоме не причамо о турнеји, ако волимо његов живот, јер је он већ све негирао. Осцилирали смо између страха и радости, али смо о томе ћутали и нико више није питао за то. Провели смо три сата на оба места, због чега се никада нисам покајао.
Иако је већ било седам сати, још нам нису дали ништа за јело. Али глад није било тешко поднети због свега што смо видели. Уз такву услугу могао бих постити цео живот.
Сат и глобус
Између осталог, показали су нам и прелепе чесме, пећине и све врсте уметничких радионица, међу којима није било ниједне која није надмашила све наше уметности, чак и ако их све спојимо. Собе су биле распоређене у полукруг, тако да је драгоцени сат, који је стајао у центру на сјајној кули, увек био на видику, како би сви могли да прате ток планета, који је добро показивао. Опет сам могао да видим шта фали нашим уметницима, иако није мој посао да им кажем.
Коначно сам дошао у велику салу у коју су остали дуго гледали. У средини стајао је велики глобус пречника тридесет стопа. Скоро половина земаљске кугле била је закопана у земљу, осим малог дела где су биле степенице. Глобус су лако окретала два човека уз помоћ посебног механизма, тако да је увек био видљив само део изнад хоризонта.
Иако сам приметио да служи сасвим специфичној сврси, нисам могао да схватим чему би требало да служе златни кругови постављени на различитим местима.
Мој младић се насмејао на ово и саветовао ме да боље погледам. Коначно сам открио да је и моја домовина обележена златом. Тако је мој друг потражио његов и видео да је и он означен. Тако је било и са домовинама других који су положили испит. Младић нам је рекао да је јуче стари Атлас, како је себе назвао астроном, показао свом краљевском величанству да златне тачке одговарају домовини посвећеника.
Када је видео да се потцењујем, а ипак је било речи о мојој земљи, послао је једног од центуриона да тражи за нас, да се ставимо у равнотежу, на срећу или несрећу, и да не будемо штети, поготово зато што је отаџбина једног од нас носила посебно добар знак. Дакле, чак ни младић који је имао највећу снагу од свих није ми додељен без разлога. Захвалио сам му се на томе и још жешће погледао на свој завичај. Нашао сам да поред круга има и лепих линија, што не кажем да се хвалим. Видео сам више на глобусу које не желим да најављујем. Нека свако за себе размисли зашто сваки град нема филозофа.
Унутар глобуса
Онда нас је младић одвео на глобус. Урађена је тако што је плоча са три посвете и именом аутора постављена на море, где је било највише места. Могли сте га пажљиво подићи и проћи низ даску унутра, где је било места за четири особе. Постојала је само округла табла на којој смо седели и могли да посматрамо звезде чак и дању (тада је већ био мрак). По мом мишљењу, то су биле саме гранате, које су, у правилном редоследу и на шинама, тако лепо сијале да скоро нисам хтео да изађем. Младић је то испричао младој жени, која ме је често задиркивала због тога.
Али било је скоро време ручка и толико сам дуго гледао по земљи да сам скоро био последњи за столом. Тако да нисам даље журио. Када сам поново обукао јакну коју сам раније одложио и отишао до стола, слуге су ми исказале толику част да се нисам усудио да подигнем поглед од срамоте. Тако да сам несвесно оставио младу жену која ме је чекала са стране да стоји. Убрзо је то приметила, зграбила ме за јакну и повела ме до стола.
Чини ми се непотребним да причам о музици и другим величанственостима, не само зато што нисам могао да је адекватно опишем, већ и зато што сам све хвалио пре него што сам могао. На крају крајева, све је то била само уметност и љупкост.
Смешне љубавне приче
Након што смо испричали како смо прошли поподне, иако сам прећутао о библиотеци и статуама, а вино нас је већ развеселило, млада дама је почела да говори:
„Драга господо, посвађао сам се са једном од мојих сестара. Имамо орла у нашој соби. Марљиво га хранимо и свако жели да буде његов љубимац. Зато се често свађамо. Ових дана смо одлучили да заједно одемо код њега. Он треба да постане власништво онога коме ће бити наклоњенији. Тако се и догодило, и ја сам по обичају носио ловорову гранчицу у руци, али је моја сестра није имала. Када нас је угледао, одмах је својој сестри дао гранчицу коју је имао у кљуну и желео је моју коју сам му ја дао. Сада сви мисле да је највише воле. Па шта треба да радим?’
| Коментар бр. 19: О значењу орла |
| Орао, моћни симбол поново успостављене везе Духа и душе, добија ловорову гранчицу од прве сестре. Све за чим толико чезне иде од ње до живе душе, душе духовне, орла који прихвата њену љубав. Уједно даје гранчицу, наду, оној сестри која је још нема. Овим се сви који проучавају Алхемијски брак, као и они који прилазе гозби у свадбеној сали, стављају пред вечну чињеницу да се љубав Божија, која се мора остварити у правом човеку, даје сваком створењу, и да сија без разлике на добро и на лоше. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 252) |
Прича слатке младе жене свима је пријала и сви су желели да чују решење. Али док су ме сви гледали и очекивали да почнем, моја душа је била толико збуњена да нисам могао ништа друго него да заменим другу причу, и проговорио сам:
„Милостива госпођице, питање Ваше Милости било би лако решити да нисам забринут због нечега. Имао сам два сапутника, који су ме обојица неизмерно волели. Међутим, пошто су сумњали који ми је најдражи, одлучили су да неочекивано потрче код мене. Онај ко би га загрлио био би тај. То су урадили. Први, међутим, није могао да прати другог, заостао је и заплакао. Други сам примио са чуђењем. Када су ми објаснили своје поступке, нисам могао да се одлучим и још увек нисам нашао добар савет“.
Млада жена је била изненађена, али је разумела шта желим. Она је одговорила: „Па сад смо обоје ботови, да нађемо решење од другог господина“. Међутим, ја сам им већ дао идеју и неко други је почео:
„Недавно је једна млада жена осуђена на смрт у мом граду. Али пошто се судија смиловао на њу, најавио је: ако има ко хоће да се бори за њу, може то да уради. Двојица младића волела је младу жену. Први од њих је одмах био спреман да се бори за њу. Дошао је у сусрет свом противнику. У међувремену се појавио други. Али пошто је стигао прекасно, мислио је да ће се ипак борити, али је намерно пустио да га први победи. Тако би млада жена остала са њим, што се и догодило. Али он је такође желео да га има први. Сада ми реците, господо, коме припада?’
Млада жена није могла да се суздржи и рекла је: „Мислила сам да сам много тога доживела, али сам се ухватила у мрежу. Волео бих да чујем још нешто.’
– Наравно – рече трећи. „Никада нисте чули за велику авантуру коју сам и ја доживео. У младости сам волео једну часну младу жену. Да бих дошао до циља своје љубави, морао сам да тражим помоћ од једне старице, која ме је коначно довела до ње. Али десило се да су њена браћа дошла баш када смо нас троје били сами. Веома су се наљутили и хтели су да ми одузму живот. Али пошто сам толико молио, морао сам да се закунем да ће ми бити жена годину дана. Реците ми, господо, да узмем старе или младе?’
Сви смо се добро насмејали овој слагалици. Иако су неки о томе тихо причали, нико није хтео да донесе одлуку. Затим је почело четврто:
„У једном граду живела је једна часна и племенита госпођа која је свуда била популарна, а нарочито код једног младог племића који је од ње захтевао превише. Најзад му је одговорила: ако је у хладној зими одведе у прелепу зелену башту ружа, испуниће му жељу, али ако не, не треба да јој се поново појави пред очима. Племић је путовао по целој земљи да нађе човека да му помогне. Најзад је наишао на старца који му је обећао да ће му помоћи ако му да половину свог богатства. Племић је пристао и свако је урадио свој посао. Позвао је госпођу у своју башту, која је, супротно очекивањима, била сва зелена, весела и топла. Сетила се свог обећања. Пожелела је само још једном да оде свом мужу, коме се тада са уздасима и сузама жалила на патњу. Схвативши њену оданост, послао ју је назад да служи љубавнику којег је предано освојио.
Племић је био толико дирнут поштењем своје супруге да је сматрао да је грешно додирнути тако часну жену. С поштовањем ју је послао назад њеном мужу. Када је мали човек чуо за верност њих двојице, није хтео ништа да узме, иако је био сиромашан, већ је сву имовину вратио племићу и отишао. Али сада не знам, драга господо, ко је од ових показао највећу лојалност.’
| Коментар бр. 20: Мушкарац и жена |
| Духовна особа – наравно да полазимо од ове основе – тражи сарадњу због своје природе, што му је и наређено. Због љубави која је изнад свега и свих, сарадња постаје саморазумљива. (…) Логос је уређен тако да, ако човечанство жели да произведе моћ, мора да користи „обрнуту поларизацију“, односно потпуно равноправно учешће мушкараца и жена. (…) У оба, принцип зрачења ствара, а принцип примања рађа. Због негативног менталног тела, човек у Гнози је пријемчивији за директно зрачење Духа, које је позитивно. Због позитивног менталног тела, жена у Гнози је пријемчивија за светлост и моћ душе, која је негативна. Стога је Дух мушко, а душа женска. (Јан ван Рикенборг: Алхемијско венчање, први део, стр. 263) |
Уста су нам се затворила. Чак ни млада жена није хтела да каже ништа осим: „Настави, па је певач одвојио време и почео: „Драга господо, нећу дуго. Ко је срећнији, онај који гледа оно што воли, или онај који се само тога сећа?’
„Онај који гледа“, рече млада жена. „Не“, одговорио сам. Почела је туча. Па шести повиче: „Драга господо, морам да се венчам. Имам на располагању девицу, удату жену и удовицу. Помози ми да се ослободим сумње и моћи ћу да ти помогнем са твојим питањима.”
„Још увек је добро“, одговорио је седми, „ако можеш да бираш. Са мном је другачије. У младости сам волео од срца лепу и часну младу жену, а она је волела мене. Међутим, нисмо могли да се венчамо због противљења њених другара. Удала се за другог, иначе угледног и честитог човека који је бринуо о њој и волео је.
Тада је имала грчеве који су били веома јаки. Сви су мислили да је умрла. Била је свечано сахрањена у великој тузи. Помислио сам: пошто није смела да ти припада у животу, можеш је мртву грлити и љубити. Са собом сам повео свог слугу, који га је ноћу ископао. Док сам отварао ковчег, загрлио је и додирнуо њено срце, осетио сам да још увек мало куца, што је појачавала моја топлина док коначно нисам приметио да је она заправо још увек жива. Тајно сам је носио кући. Након што сам јој загрејао тело драгоценом биљном купком, поверио сам је својој мајци и она је родила прелепог дечака. И ја сам га као мајка верно неговала. Пошто је била крајње изненађена, два дана касније сам јој открио шта се догодило, замоливши је да од сада живи у браку са мном. То ју је веома забринуло, јер је могла да нанесе патњу свом мужу, који је био добар и поштен. У зависности од околности, она би требало да буде заљубљена и за једног и за другог. После два месеца, када је требало негде да путујем, позвала сам њеног мужа у госте. Између осталог, питао сам га да ли би поново прихватио своју мртву жену ако дође код њега, на шта је он, плачући и у сузама, потврдио. Најзад сам довео његову жену са својим сином, испричао му све што се догодило и замолио га да пристане на мој намеравани брак. Упркос дугој расправи, није могао да ме одврати од мојих права и морао је да ми препусти жену. Свађа се наставила само око сина“.
Млада жена га је прекинула и рекла: „Чуди ме што желиш да удвостручиш патњу ожалошћеног мужа.
„Како“, одговорио је, „зар нисам имао право на то?“ Већина је мислила да је урадио праву ствар. „Не“, рекао је, „дао сам му обоје, жену и сина. Реците ми, драга господо, да ли је моје поштење веће или поштење њеног мужа?“
Ове речи су младу жену толико обрадовале да нам је обоје наздравила. Приче других су биле мало збуњујуће, па нисам могао да их се сетим свих. Сећам се само још једног. Неко је рекао да је пре неколико година познавао доктора који је купио огрев за зиму и грејао се са њим целе зиме. Али чим је дошло пролеће, поново је продао огрев и тако га бесплатно потрошио.
„Ово је уметност“, рекла је млада жена, „али време је прошло,“ одговорио је мој сапутник, „ко не може да реши све загонетке, може да чује сваку загонетку. Мислим да их не треба чувати ни од кога“.
| Коментар бр. 21: Значење љубавних прича |
| Штавише, надамо се да ће вам ускоро постати јасно да ове наизглед љубавне приче садрже дубоко значење. У сваком случају, значење је скривено веома дубоко испод површине. Дакле, можемо закључити да је аутор Алхемијског брака морао имати врло добре разлоге да прикрије оно што није било намењено световним ушима. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 261) |
Млада жена се зове Алкимија
У међувремену је већ почела захвална молитва. Сви смо устали од столова, пуни и срећни. Желео сам да се све гозбе и вечере одржавају на такав начин. Након што смо мало прошетали по сали, млада нас је питала да ли желимо да венчање почне. „Да“, одговори неко, „племенита и врлина млада жена“.
Затим је тајно испратила једног од младића, настављајући наш разговор. Била нам је толико позната да сам се усудио да је питам за име. Насмејала се мојој радозналости, али је остала непоколебљива и одговорила: „Моје име има педесет пет, а ипак само осам слова, од којих је треће трећина петог; ако га додамо шестом, добијамо број чији је корен, умањен за први, једнак трећини и половини четвртог. Пети и седми су исти, али први је исти као и последњи. Са осталима даје колико и шести, али има само четири више него три пута трећи. Реците ми, господине, како се зовем?’
Одговор ми се чинио збуњујућим, али нисам попустио и рекао сам: „Племенита и врла дамо, могу ли да знам једно слово“, рекла је, „колико, „Опет сам рекао: „Значи, броји се“, рекла је, „толико ми је било довољно, а ја сам успела да сазнам њено име име је АЛХИМИЈА). Била је веома задовољна и најавила је да ће ми више бити откривено.
| Коментар бр. 22: Моћ алхемије |
| Ко жели да изврши трансфигурацију у себи, мора да почне са алхемијским процесом трансформације. Међутим, немогуће је покренути такав процес на основу обичног интереса или одлуке. Не, код кандидата морају бити испуњени одређени услови, читав низ услова. Повезани једни са другима, формирају силу која се може назвати алхемијом. Ова сила нуди могућност, али у свом неиспуњеном аспекту она је само обећање, она је као девица. Унутрашњу алхемијску могућност ученик добија након самопрепуштања ружи срца уз помоћ новог рођења душе и повезивањем у новом стању ума са седам зрака Духа, тј. теговима чију тежину мора да поднесе и испуни њихове захтеве. (Јан ван Рикенборг: Алхемијско венчање, први део, стр. 268) |
Седам младих жена носи тегове
У међувремену су се неке младе жене спремале. Њихов долазак је био веома свечан. Два младића су им се озарила. Један је имао весело лице, светле очи и племените пропорције. Други се, међутим, понашао помало љутито; шта је хтео, морало је да буде, сазнао сам касније. Иза њих су дошле четири младе жене. Једна је пристојно оборила очи, скромних гестова. Други је такође био пристојан и стидљив. Трећа се нечега уплашила када је ушла у собу. Колико сам чуо, није могла да остане јер је била превише срећна. А четврти је донео неколико букета да јој покаже љубав и великодушност.
Иза њих су дошла још двојица, који су били још сјајније и лепше обучени. Поздравили су нас љубазно. Једна је носила плаву сукњу са златним звездама, друга зелену са црвеним и белим пругама. На глави су имали лепршаве мараме, које су им веома пристајале.
Коначно је дошао последњи. На глави је имала круну, а више је гледала према небу него према земљи. Мислили смо да је млада. Међутим, то није било ни случајно, иако ју је по части, богатству и положају далеко надмашила, а касније и председавала читавим браком.
Придружили смо се нашој госпођици и пали на колена, иако се млада дама са круном показала веома смерном и богобојажљивом. Свакој је пружила руку и уједно нас подсетила да се не чудимо превише, јер је ово један од њених најнезначајнијих поклона који нам може дати. Радије треба да подигнемо очи ка творцу и научимо да препознамо његову свемоћ. Наставимо започетим путем и искористимо примљене благодати на част Божију и на благослов људи. Њене речи су биле потпуно другачије од речи наших младих жена, које су биле нешто више секуларне. Прожимали су све у мени. „Али ти си“, рекла ми је, „примио више од других. Видите да ћете и ви вратити више.” Ова проповед ми је звучала веома страно.
Онда када смо видели младе жене са инструментима, помислили смо да већ морамо да играмо, али још није дошло време. Сви тегови које сам пријавио још увек су ту. Тако је краљица (не знам ко је била) наредила свакој младој жени да узме по један. Она је нашој невести дала своју, која је била последња и највећа. Позвала нас је да је пратимо.
| Коментар бр. 23: О значењу седам места чувања |
| Седам тегова, који су у познатом обреду вагања служили као пресуда, тест, морају се пренети на своја одговарајућа места складиштења због присуства нових могућности. Стога, свака од седам душом вођених младих жена узима један од тегова да би га однела на одређено место: седам тегова, седам места за складиштење. Душа крочи на свих седам места. Чак и млада жена са килажом улази у свих седам. Да ли разумете ово моћно дело? Седам градова одговара седам шупљина мозга. Један зрак седмокраког Духа се усидри у сваком и повезује се са једним од аспеката руже душе. У великој радионици и силе Духа и силе душе постају једно. У храму најдубље унутрашњости, дакле, Дух и душа су потенцијално и начелно већ ступили у свети брак. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 277) |
Висећи тегови
Мало нам је опало самопоуздање. Приметио сам да је наша млада дама била превише добра са нама и да уопште нисмо били толико цењени као што смо замишљали. Тако да смо га пратили својим редоследом. Одвели су нас у прву собу. Тамо је наша млада дама први пут окачила краљичин тег. Уједно су отпевали лепу духовну песму.
У овој просторији није било ничег вредног, само неколико лепих и неизоставних молитвеника. У средини је био сталак погодан за молитву. Ту је краљица клекнула и сви смо морали да клечимо у круг око ње. За младу жену која је читала из књижице поновили смо молитву да свадба буде на Божју част и на нашу корист.
Затим смо отишли у другу просторију, где је прва млада жена окачила тегове. Тако се наставило све док нису обављени сви обреди. Тада се краљица поново руковала са сваком од њих и отишла са девојкама.
Наш председник је остао са нама неко време. Али пошто је већ било два ујутру, није хтела да нас више задржава. Мислио сам да јој се допада да је са нама. Ипак, пожелела нам је лаку ноћ и миран сан. Опростила се од нас љубазно, али невољно.
Нашим младићима је речено да сваком од нас покажу собу. Остали су са нама) у другом кревету да би нам помогли ако нам нешто затреба. Моја соба, пошто не знам ништа о осталима, била је краљевски опремљена финим теписима и сликама. Пре свега, мој младић ми је био драг, толико елоквентан и вешт у уметности да ме је пробудио у један сат, а ја сам заспао тек око пола пет.
Била је то прва ноћ да сам могао мирно да спавам, али срамни снови ми нису дали мира. Провео сам целу ноћ бавећи се вратима која нисам могао да отворим. Коначно сам успео. Проводио сам време са таквим фантазијама док се нисам пробудио ујутру.
Крај трећег дана
Прочитајте четврти део: Четврти дан – Како Кристијан Розенкројц посећује представу у Кући сунца, како први пут стиже у Горњу салу, како присуствује одсецању глава седам особа и како ноћу посматра седам бродова
