Да би спречила утицај Катара и повратила изгубљено поверење становника, Римска црква је у 13. веку основала просјачке или просјачке редове, који су се брзо проширили након Албижанског крсташког рата. Међутим, и у овим организацијама јерес је расла.
Црква је почела да подражава понашање јеретика и њихово понашање у јавности јер је желела да победи јеретике у Лангедоку. Настали просјачки редови не само да су се посветили проповедању по селима и градовима и животу у сиромаштву и одрицању, већ су постали и нова интелектуална елита Цркве, којом су истиснули цистерцитску и клунијевску елиту. (1)
Извештај Пиерре дес Ваук-де-Цернаи
„Ово се догодило када је [бискуп Дијего де Осма] пролазио Монпељеом на повратку из курије и наишао на часног Арноа, опата Ситоа, браћу Пјера де Кастеноа и Раула, цистерцитанске монахе и легате Апостолског реда.
Сви су хтели да прекину своју мисију, јер им је храброст изневерила када су без много успеха проповедали јеретицима.
У ствари, сваки пут када су покушали да им проповедају, јеретици су им узвратили указујући на одвратно понашање католичког свештенства. Ако свештеници неће променити свој начин живота, треба да одустану од проповеди.
Али на њихово изненађење, игуман им је помогао спасоносном мишљу: усрдно их је молио да се са још већом ревношћу посвете проповеди и забораве све остало, како би зачепили своја зла уста. Нека наставе са највећим смирењем и поучавају и раде по узору на Помазаника Божијег. Нека иду на пут боси, без новца, подражавајући све облике апостолске проповеди“.
Дијего де Осма, међутим, не каже да апостолска проповед коју је намеравао да подражава није била ништа друго до проповед која се већ проширила са отпадничким покретима Цркве.
Формирање католичких просјачких редова
Први успостављени ред просјака звао се ‘сиромашни католици’ (Пауперес Цатхолици). Дуранд де Хуеска, Пиренејски валденац, наводни оснивач реда, поново је прешао у католичку веру након што је присуствовао колоквијуму (консултацији) у Памијеру 1207. Својим белешкама је помогао да се сачува један од ретких оригиналних катарских списа, Анонимни трактат.
Када се завршио крсташки рат против Албижанаца, католички, фрањевачки и доминикански фратри су се брзо проширили широм Окцитаније и Каталоније. Између 13. и 14. века на овим просторима су основани многи доминикански и фрањевачки самостани. Доминик де Гузман (Доминик Гузман) је заједно са женама из катарског покрета основао први доминикански манастир у Фањеу, односно у некадашњем „остелу“ катарских савршених. Начин живота, аскетизам и проповед доминиканаца подсећали су становништво на катарски модел, а свакако је било много оних који су у њима видели замену за „добре људе и жене“ које је Црква тако прогонила.
Дух катарске јереси у сиромашним порецима
У таквим заједницама се врло брзо појавио дух јеванђелског отпора и то у толикој мери да су многи од првих чланова редова сматрани јеретицима, или их је њихова црквена јерархија сумњичила за јерес. Подсетимо се многих просјака (бегардова), фратичелија (2) и духовника из Окситаније крајем 13. века, који су више пута били жртве веома строгих казни. Први монаси су ишли толико далеко да су их екскомуницирали из фрањевачког реда и прогласили јеретицима.
Оццитан цонсоламентум
На крају, кратак одломак из ритуала, окситански цонсоламентум, који у неколико речи сажима не само веру окситанских катара, већ и њихову етику, тежњу за истински хришћанским животом.
Написано је:
„… А ако хоћеш да примиш ову снагу (цонсоламентум),
императив је да држиш све заповести Христове
и Нови завет колико год могу.
Знај да је Он заповедио човеку,
неће чинити прељубу
не убија и не лаже,
не псује и не краде,
не чини другима оно што не желиш да други чине теби
опрашта онима који су му нанели неправду,
и воли своје непријатеље,
нека се моли за своје клеветнике
и благосиља своје просце,
а ко удари један образ, нека окрене други,
и ако му ко одузме капут, нека му да своју кошуљу,
нека нити суди нити осуђује;
и многе друге заповести,
које је њен Господ заповедио цркви“.
катарско наслеђе
Историју увек пишу победници, писали смо у првом чланку о Катарима. Међутим, поред „спољашње“ историје, постоји и унутрашња духовна традиција. Међународна школа златног розенкројцера, Лецториум Росицруцианум, чува традицију катарског духа, у којој се учење розенкројцера није зауставило, већ је развило савремени гностичко-херметички поглед.
Године 1946. Јан ван Рикенборг и Катароза де Петри, оснивачи и духовни вође Лецториум Росицруцианум, отпутовали су у град Алби, једно од главних катарских локација у јужној Француској. Они су остварили контакт са духовним наслеђем старог катарског братства.
Њихова духовна искуства на овом путовању и сусрет са ‘последњим катаром’ М. Антонином Гадалом 1954. године довели су до новог успостављања древног тројства светлости, троугла Катара, Грала и Ружиног крста.
(1) реформски покрет Цлуни
(2) чланови заједнице која је живела монашким животом, али без завета
