Езотерична анализа алхемијског венчања Кристијана Розенкројца (у оригиналу Цхимисцхе Хоцхзеит Цхристиани Росенцреутз анно 1459) Јан ван Рајкенборг
Циљ другог дана алхемијског венчања је путовање у замак. Овде читате оригинални текст другог дана из посвећеног романа Јохана Валентина Андреаеа (објављеног 1616). Текст садржи неке одабране коментаре на езотеричну анализу Јана ван Рикенборга. Комплетан коментар је објављен у штампаном издању. Поред тога, можете пронаћи везе до сродних садржаја које су написали студенти Лецториум Росицруцианум.
ДРУГИ ДАН
Три кедра
Тек што сам изашао из ћелије у шуму, учинило ми се да је цело небо и сви елементи украшени за ову свадбу. Чак су и птице, осећао сам, певале слађе него пре, а млади јелени су скакали тако весело да су ми одушевили срце и подстакли ме да певам. Почео сам да певам наглас:
Радуј се, птичице мила.
Хвала творцу,
за Бога свемогућег
глас ти је чист и звонак.
Ни прекасно ни прерано
Он је припремио храну за тебе,
буди задовољан тиме.Зашто би се сад љутио?
и љут на Бога,
та мала птица те је направила.
Ћути, Бог има свој разлог.
Биће забуне у твојој глави,
јер ниси права особа?
Будите задовољни тиме.Шта ће црв земаљски
да се расправљам са Богом?
Пусти ме да полетим ка небу
да ли добијам вештину на силу?
Богу се не треба опирати,
ко није добар нека иде.
Човече, буди срећан са тим.Ако овај није створио за цара,
зашто те то боли?
Да ли сте презирали његово име?
Онда сте добили шта сте желели.
Божје очи су јасне,
увек гледаш у срце
не можете га преварити.
Тако сам певао од срца да је одјекнуло шумом и моје последње речи одјекнуле су са планине. Коначно сам видео леп зелени травњак. Изашао сам из шуме и пожурио ка њој. Стајала су три прелепа висока кедра, који су својом ширином нудили сјајан и добродошао хлад, чему сам се веома обрадовао. Иако још нисам стигао далеко, велика чежња ме је ипак уморила. Пожурио сам до дрвећа да се мало одморим испод њих.
| Коментар бр. 7: Три кедра |
| Шта симболизују кедрови? Знамо да је Соломонов храм саграђен од кедровог дрвета. Кедар има велики значај у Библији. То је одраз најлепшег, племенитог и најјачег материјала који се може користити за градњу. Три кедра на зеленој равници наде такође чине светилиште, унутрашње светиште. (…) Гноза може боравити у овом унутрашњем светилишту, може користити ово светилиште. Пошто је Ц.Р.Ц. он се фокусира на то, на почетку путовања налази Табелла Мерцуриалис, таблу са упутствима, нови увид који му говори. Глас душе му даје упутства. Почињу речима: „Бог те сачувао, гост! Чуо си за пут, краљ те позвао. Обратите пажњу на четири пута.” (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 61) |
Четири начина
Када сам се приближио, видео сам мали знак причвршћен за једно од дрвећа. На њему су вештачким словима исписане следеће речи, како сам касније сазнао:
Бог вас благословио госту!
Ако икада чујете за краљевско венчање,
размотрите следеће речи:
Постоје четири начина на које вам младожења даје да бирате уз нашу помоћ.
Након сва четири можете стићи до краљевског замка,
али само ако не залуташ.Први је кратак, али опасан;
пуна је високих стена,
које се само уз много труда може проћи.Други је дужи јер те води иза кривина,
али не обилазним путевима.
Раван је и удобан,
ако се не занесеш компасом
ни лево ни десно.Трећи је заиста краљевски пут,
на којој ће вам улепшати путовање
разна кнежевска добра дела и сцене.
У сваком случају, до данас је успела да стигне до свог одредишта
једва један међу хиљадама.После четвртог пута, нема смртника
не може доћи до циља;
прожима је разорна сила,
које само непролазна тела могу да издрже.Зато изаберите који од три пута желите да следите
и немој више одлазити од ње.
Али знај да имаш начин,
на коју ћеш ступити
одредила неизбежна судбина.
Штавише, то је као највећа опасност за ваш живот
забрањено је ни корак уназад.То је све што треба да знате.
Ако занемарите ово прво упозорење,
пут ће ти бити пун највећих опасности.
Али ако сте криви и за мали прекршај
против закона нашег краља,
боље се окрени док је још могуће,
и пожури кући путем којим си дошао.
Сусрет са голубом и враном
Чим сам прочитао ово писање, моја радост је престала, и почео сам горко да плачем, иако сам раније певао тако радосно. Могао сам да видим сва три пута испред себе и знао сам да ће ми у сваком тренутку бити дозвољено да изаберем један од њих. Међутим, плашио сам се да закорачим на камениту и стеновиту стазу где бих могао да доживим кобну несрећу. Да ми је додељена дуга рута, могао бих се изгубити на споредним путевима или на неки други начин доживети несрећу на дугом путу. Нити сам се смио надати да ћу ја бити тај међу хиљадама који ће моћи да изаберу краљевски пут. Пред собом сам могао да видим и четврту стазу, али је била опточена ватром и димом до те мере да нисам смела да јој приђем.
Па сам размишљао да ли да се окренем или да изаберем један од путева. Размишљао сам о својој недостојности, али ме је у исто време тешио сан у коме сам био ослобођен из куле. Али нисам могао само да се ослоним на њих.
Тако сам дуго размишљао док нисам постао гладан и жедан од исцрпљености. Оног дана када сам извукао хлеб и исекао га на комаде. Тада сам видео снежнобелог голуба како седи на дрвету, којег раније нисам приметио. Сада је, можда из навике, полетео на земљу и самоуверено дошао до мене. Радо сам с њим поделио свој хлеб. Прихватио је то и донекле ме освежио својом лепотом. Али тада га је његов непријатељ, црна врана, угледао и појурио према њему. Пошто није имао намеру да узме мој хлеб, већ голубов, овај је могао да побегне само бекством.
Заједно су одлетели на југ, што ме је толико наљутило и растужило да сам непромишљено потрчао за дрском враном и тако против своје воље отишао једним плугом далеко једном од описаних стаза, потерао врану и спасио голуба.
Тек тада сам приметио да сам поступио непромишљено и да сам већ на путу са којег не смем даље да скренем, иначе бих ризиковао строгу казну. Иако сам могао да се мало утешим, највише сам пожалио што сам оставио кесу са хлебом поред дрвета и нисам могао да је вратим. Чим сам се окренуо, јак ветар је дунуо према мени, скоро да ме није преврнуо. Али када сам кренуо даље стазом, нисам ништа приметио.
Из овога сам могао закључити да би ме коштало живота ако бих желео да се суочим са ветром. Зато сам стрпљиво прихватио свој крст, кренуо на пут и закључио да тако мора бити. Одлучио сам да урадим све што је потребно да стигнем пре ноћи.
Како се појављивало превише успутних путева, увек сам узео компас у руку, и нисам хтео да скренем ни корак са меридијана, иако је пут понекад био толико кривудав и непроходан да су ме прогањале многе сумње. Иначе, стално сам размишљао о голубу и врани. Нисам могао да претпоставим шта значе.
| Коментар бр. 8: Краљевски пут је наш пут |
| Савремена духовна школа је савршено усклађена са трећим, царским путем. Други и четврти пут су искључени, док је први намењен само некима. Дакле, ако сте ученик ове школе, као Ц.Р.Ц. кренуо на пут ка храму освећења, према свадбеној сали. Када стоји Ц.Р.Ц. суочен са избором, он жуди за решењем и позива се на своје унутрашње ствари, на унутрашње вредности. Једите овај хлеб и поделите га са белим голубом. Међутим, и црна врана је одмах ту. Када је кандидат на путу ка алхемијском браку, у њему увек говоре два гласа, гласови обе природе. Обнављајућа природа душе говори из Гнозе, а стара природа из дијалектичког сопства. Увек су у завади. Немогуће их је помирити. Борба ће се наставити све док се стара природа не уништи. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 68) |
Три портала и сусрет са вратарима
Коначно, у даљини на високој планини, видео сам портал на који сам пожурио, иако је био веома удаљен од пута. Сунце је већ било нестало иза планине и није могао да нађе заклон на другом месту. Само Богу дајем част што нисам промашио портал, јер је могао да ме пусти даље и да ми заслепи очи.
Као што сам рекао, брзо сам се попео и стигао до њега на дневном светлу и погледао га. Био је то изузетно леп и краљевски портал, украшен мноштвом сјајних слика и знакова. Како сам касније сазнао, све је имало своје посебно значење.
Први портал: „Излази, губи се одавде, безвредни!“
Непосредно изнад ње је била постављена прилично велика табла на којој је писало: Процул хинц, процул ите пропхани (Излазите, губите се одавде, безвредни!) и још нешто, али ми је строго забрањено да о томе причам.
Чим сам стигао до портала, појавио се неко у небеско плавој хаљини. љубазно сам га поздравио. Он ми се захвалио, али ми је одмах затражио позивно писмо. Ох, како ми је било драго што сам га понео са собом! Како је могао да га заборави као што се десило другима по његовој изјави. Показао сам му. Био је не само задовољан, него ми је указао и велику част, на шта сам се веома зачудио. Рекао је: „Уђи, брате мој, ти си мој драги гост“.
Затим ме је питао за име, а када сам му одговорио да сам брат Црвеног ружиног крста, био је зачуђен и одушевљен у исто време. Затим је упитао: „Брате мој, имаш ли довољно код себе да купиш печата, ја сам одговорио да је моја имовина мала, али ако је у мени видео нешто што му је драго, могао би да узме?“ Када је тада тражио моју флашу воде и ја сам пристала, дао ми је златни печат за то, на којем су била само два слова: С. Ц. (Санцтитате Цонстантиа, Спонсус Цхарус, Спес Цхаритас / Са светошћу, постојаношћу; драги жено; нада и љубав) Подсетио ме је да би било добро да га се сетим. Тада сам га питао колико их је већ ушло пре мене, што ми је и он пријавио. Коначно, из чистог пријатељства, дао ми је запечаћено писмо за другог стражара.
Како сам још мало остао код њега, пала је ноћ. Стога је на вратима био запаљен велики лонац смоле како би сви који су још били на путу могли да стигну. Стаза која је водила до замка била је опасана зидом са обе стране. Поред ње су посађене прелепе воћке разних врста. Са обе стране су била и три дрвета са лампама на њима. У њима су већ била упаљена сва светла. Лепа млада жена у плавој хаљини осветлила их је лепом бакљом. Изгледало је тако лепо и мајсторски да сам се задржао мало дуже него што је било потребно.
Други портал: „Дај и даће ти се“.
Пошто сам добио довољно информација и корисних упутстава, пријатељски сам се опростио од првог стражара. На путу сам желео да сазнам шта пише у писму. Али пошто нисам ништа лоше приписао вратару, морао сам обуздати радозналост и наставити пут док нисам стигао до другог портала. Био је скоро као први, само што је био украшен различитим сликама и мистериозним знацима. Таблета приложена уз њу је писала: Дате ет дабитур вобис. (Дај и даће ти се.)
Пред вратима је лежао страшни лав на ланцу. Чим ме је угледао, устао је и поздравио ме громким урликом. Ово је пробудило другог вратара који је лежао на комаду мермера и рекао ми да не бринем и да се не плашим. Привукао је лава к себи, узео писмо, које сам му дао дрхтећи, прочитао га и рекао са великим страхопоштовањем: „Тако ми Бога, добродошли ми, човек кога сам дуго желео да видим“.
У међувремену је извадио дневни печат и питао ме да ли могу да га купим. Пошто ми је остала само со, понудио сам му је. Прихватио ју је са захвалношћу. Такође на овом печату била су само два слова, С. и М. (Студио Мерентис; Сал хумор Спонсо миттендус; Сал Минералис; Сал Менструалис / Достојан проучавања; течна со за слање младожењи; минерална со; со за чишћење)
Када сам хтео да разговарам са њим, почела су да звоне звона замка, након чега ме је вратар подсетио да се померим, иначе би мој труд и рад били узалудни, јер су светиљке горе већ почеле да се гасе. Учинио сам тако и нисам погледао у вратара, па сам се уплашио, и с правом. Нисам могао да трчим тако брзо да ме млада жена не стигне. Са угашеним светлима иза ње, не бих нашао пут да ми није упалила своју бакљу.
Једва сам успео да прођем поред ње, јер су се врата (то су трећа врата) тако брзо затворила да ми је део сукње запео за њих. Морао сам да је оставим тамо, јер ни ја ни они који су звали испред врата нисмо могли да натерамо стражара да их поново отвори. Рекао је да је кључ дао младој жени, која га је понела са собом у замак.
| Коментар бр. 9: О важности младе жене |
| Нема човека који иде путем повратка, путем од дијалектичког урањања у првобитно царство, и бриљантно успева у овом успону. Разметни син који се враћа Оцу је скрушен и пун покајања; он је човек који схвата сопствену безначајност и немоћ и зна да свој мукотрпни пут може завршити само у снази онога који је ишао пре нас, у сили Христовој. Ц.Р.Ц. стога одмах схвата да никада не би нашао пут да са њим није била млада жена, светлост, која га је пратила. (Јан ван Рикенборг: Алхемијско венчање, први део, стр. 107-108) |
Трећи портал: „Радујем се са тобом – са тобом патим“.
У међувремену сам још једном погледао портал. Било је толико лепо да се не може наћи нигде на свету. Поред њега су била два стуба. На једној страни је била срећна слика са натписом Цонгратулор (Срећан сам с тобом). На другој слици је било тужно, застрто лице, а испод ње је писало Кондолео (Патим са тобом). Укратко, постојале су изреке и представе толико мрачне и тајне да ни најмудрији на земљи нису могли да их објасне. Али ако Бог дозволи, ускоро ћу моћи да их све откријем и објасним.
Морао сам поново да изговорим своје име на овом порталу. Уписана је као последња у пергаментну књижицу, која је послата младожењи заједно са осталима. Тек тада сам добио прави знак госта. Био је нешто мањи од осталих, али много тежи. На њему су била слова С. П. Н. (Салус пер натурам; Спонси праесентанди нуптиис / Благословен од природе; на свадби, младожењин гост)
Осим тога, дали су ми нови пар ципела, јер је под замка био од чистог светлог мермера. Успео сам да дам старе ципеле једном од сиромашних људи који су често седели на вратима. Дао сам их свом старцу. Тада су ме два младића са бакљама увела у малу просторију. Морао сам да седнем на клупу тамо, што сам и учинио. Убацили су бакље у два отвора на поду. Отишли су и оставили ме самог.
Невидљиви бербери
Убрзо сам чуо буку, али ништа нисам видео. Неколико мушкараца је навалило на мене. Пошто нисам могао ништа да видим, морао сам да се препустим и чекам да видим шта ће урадити са мном. Убрзо сам схватио да су бербери, и молио сам их да ме не држе тако чврсто, јер бих радо чинио како они желе.
Пустили су ме, а један од њих, кога нисам могао да видим, одсекао ми је косу на врху главе, оставивши дугачке сиве локне на челу, крај очију и ушију. Морам признати да сам скоро одустао од таквог дочека. Како су ме неки људи држали јако чврсто и нисам могао ништа да видим, мислио сам да се Бог одвратио од мене због моје дрскости. Невидљиви бербери пажљиво су покупили ошишану косу и понели је са собом.
| Коментар бр. 10: О важности невидљивих берберина |
| Ц.Р.Ц. не препознаје одмах деловање ове моћне двоструке силе која га обузима и не може га директно хармонично обрадити. Сила букти у њега и у њега, њена светлост га прво заслепљује. Погрешно мисли да је у мраку. Сила осветљава светилиште његове главе, окружује га снажним, непрестаним вибрацијама и чисти етеричне струје које теку кроз косу напоље управо тамо где испод свода лобање, „брдо Голготе“, лежи осма просторија куле, где током свадбеног славља догодиће се Божја алхемија, извршиће свој посао преображаја. Убрзо је, међутим, Ц.Р.Ц. ослобађа се првобитне конфузије, јер су силе светлости које му служе и увек делују као чувари у наративу увек уз њега и објашњавају му да нема разлога за страх. Насупрот! Тако је коначно спреман да уђе у храм освећења. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 110-111) |
„Види, брате Розенкројце, да ли си и ти овде?“
Тада су се два младића поново појавила и од срца ми се смејала јер сам се тако бојао. Чим су проговорили неколико речи са мном, поново су почели да звоне на мало звонце. Ово је знак за окупљање, рекла су двојица младића. Позвали су ме да их пратим. Светлеле су ми кроз многе ходнике и врата и уз многе кривудаве степенице до велике сале.
У сали су се окупили многи гости: цареви, краљеви, принчеви и господа, племићи и грађани, богати и сиромашни, и свакакви људи, што ме је веома зачудило и помислило: „Ах, каква си будала допуштао да твој путовање је постало тако горко и горко. Али тамо седе другови које добро познајете и које никада нисте ценили. Сад су сви ту, док си ти, са свим својим молбама и молитвама, једва последњи ушао!“ Са овим и многим другим стварима, ђаво ми се тада ругао, коме сам показао врата колико сам могао!“ .
У међувремену ми се обратио овај или онај познаник: „Види, брате Розенкројц, јеси ли и ти овде“, одговорио сам, „Божја милост је помогла да дођем и они на овај одговор“. . Чинило им се глупим да ће им за тако безначајне ствари бити потребна помоћ Божија. Када сам сваког од њих питао за руту, већина је одговорила да морају да се пењу преко стена.
Свечана трпеза и бургери
Затим су затрубили у многе трубе, које нисмо видели, и позвали нас за сто. Сели смо, сваки онолико колико је осећао да је изнад других. Дакле, једва да је остало места за мене и још неке јадне другове на најнижем крају стола. Убрзо су поново ушла двојица младића. Један од њих изговори тако лепе и славне молитве да ми се срце обрадова у грудима. Неколико великих џентлмена, међутим, то није ценило, већ су се смејали, махали другима, гризли капе и још више таквих глупости радили. Онда су донели храну. Иако нисмо никога видели, били смо тако добро посећени да сам мислио да сваки гост има свог слугу.
Када су се грађани мало освежили и вино отклонило њихове инхибиције, почели су да отварају уста и да се хвале. Један је хтео да проба ово, други оно. Најбескориснији наивци били су најгласнији. Ах, кад помислим на натприродне и немогуће ствари које сам чуо, и дан-данас бих могао бити љут због тога. Најзад нису више остајали на својим местима, него су се, сад овде, сад тамо, неки прикрали господи. Хвалили су се таквим делима да то ни Самсон ни Херкулес нису могли учинити упркос свој својој снази. Један је хтео да растерети Атлас. Други је хтео да врати троглавог Кербера из пакла. Укратко, свако има неки речник.
Високи лордови су, међутим, били толико глупи да су им поверовали, а лопови су најзад постали веома дрски. Иако су их с времена на време тапкали ножем по прстима, то им није сметало. Када је неко украо златни ланац, сви су желели да га пробају. Видео сам некога ко је чуо како небо тутњи. Други је тврдио да види Платонове идеје, а трећи да може да преброји Демокритове атоме. Није било мало оних који су измислили перпетуум мобиле. Чинило ми се да су многи разумни, али су превише веровали разуму на своју пропаст. Најзад се појавио неко ко је хтео да нас убеди да може да види слуге које су нас служиле. Наставио би да се хвали да га неко од невидљивих слугу није поштено ошамарио по лажљивим устима, тако да не само он, него и многи поред њега постадоше неми као мишеви.
Али највише ме је обрадовало то што су се сви о којима сам имао добро мишљење понашали беспрекорно и ћутали. Нису говорили гласно, већ су се сматрали глупима, јер им је тајна природе била превисока, а они сами сувише безначајни.
Уз сву диренду, скоро сам проклео дан који ме је довео овамо. Морао сам са болом да видим како за горњим столом седе површни и неозбиљни људи; нису ме оставили самог на мом скромном месту, него ми се један од ових неваљалаца ругао. Нисам знао да постоје још једна врата кроз која ћемо морати да прођемо, али сам осећао да ћу морати да прођем кроз целу свадбу у подсмеху и поруги, што нисам заслужио ни од младожење ни од младе. Мислио сам да бих могао наћи још једну будалу за ово венчање.
Гле, у такво нестрпљење неједнакост света заводи наивно срце. Међутим, ово је заправо био део мог шепања о којем сам сањао, као што сам раније известио. У међувремену, вика и вриска су расли. Било је и оних који су се хвалили лажним и измишљеним визијама. Хтели су да нам причају о страшним и лажним сновима.
Поред мене је седео племенит, тих човек који је само понекад говорио, и то само о лепим стварима. На крају је рекао: „Види, брате мој, да дође неко ко жели да поведе ове тврдоглаве људе на прави пут, да ли би га послушао?“ „Дакле, свет жели да буде преварен силом“, рекао је, „и одбија да слуша оне који мисле добро. Видите то широкоусто? Он привлачи друге својом уврнутом маштом и суманутим идејама. Али тамо неко са нечувеним и тајанственим речима има људе за будале. Али верујте ми, доћи ће време када ће маске пасти на овај маскенбал. Цео свет ће видети какви су се самоварци крили испод њих. Можда ће тада и важити, што се сада не цени“.
Долазак младе жене
Док је тако говорио, а вика је постајала све гласнија и гласнија, одједном се у сали зачула тако лепа и величанствена музика какву нисам чуо никада у свом животу. Сви су ућутали, чекајући да виде шта ће бити даље. У музици је представљен сваки жичани инструмент који се може замислити. Играли су тако пажљиво да сам се заборавио и постао толико непомичан да су се сви који су седели поред мене чудили.
Музика је трајала скоро пола сата и нико није проговорио ни реч. Чим се неко спремао да отвори уста, био је неочекивано погођен не знајући одакле долази. Пошто нисмо могли да видимо музичаре, било ми је драго што сам могао бар да погледам инструменте које користе. После пола сата музика је изненада престала и више ништа нисмо ни видели ни чули.
Убрзо се са врата сале зачуло гласно бубњање и звук тромбона, труба и паунова. Било је маестрално као да долази сам римски цар. Врата су се отворила и звук тромбона је постао толико јак да смо једва издржали.
Чинило ми се да су у међувремену хиљаде светала ушле саме у салу правилним редоследом, да смо били прилично уплашени, док коначно нису ушли већ поменути младићи са блиставим бакљама. Два светла била су прелепа млада жена која је седела на бриљантном, позлаћеном тријумфалном трону који се сам померао. Чинило ми се да је то млада жена која је раније палила и гасила светла на путу, а да су то њене слуге које су раније биле поред дрвећа. Сада није била обучена у плаво, већ је носила снежно белу, блиставу хаљину која је блистала од злата тако да нисмо смели да је погледамо. Двојица младића била су обучена готово исто као она, мада мало једноставније.
| Коментар бр. 11: Самоспознаја је први тест |
| Врата се отварају. У храмовну салу сјајно сија светлост, у савршеној хармонији и беспрекорности, због своје законитости, да је спремна да служи у савршеној љубави. Он ставља кандидате пред први, уводни тест: „Познајете ли себе довољно добро?“ Да ли се осећате изнутра довољно припремљеним за скори сусрет са младожењом, Духом? Хоћете ли бити његов гост на светој слави? Да ли себе сматрате достојним тога?“ (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, стр. 112) |
Чим је стигла до средине ходника и устала са свог седишта, сва светла су се поклонила пред њом. Сви смо устали са клупа, али смо остали на својим местима. Пошто нам се поклонила, а ми јој се поклонили, исказујући тиме своје поштовање, почела је да говори љупким гласом:
Краљ са својом вољеном невестом,
мој најмилостивији господару,
њему је поверена његова част,
сада није далеко одавде.Обоје су веома срећни
видео сам да си дошао данас
сваком од вас
увек покази своју милост;од срца желиш
да би увек све испало
и да нема болова у следећем
срећа не смета у браку.
Затим се, са свим својим светлима, још једном учтиво наклонила и наставила:
У позивном писму, знате
ок нико није позван
који од Бога даје лепе дарове
све их примио не тако давно,
не по решењу жеља
овде украсите како треба.Зато што не могу да верују
да ко је храбар,
и поред строгог услова
појави се овде усуђујеш се
иако се спрема за свадбу
не тако давно
али су пуни наде,
Желе да ти дају све.
Срећни су што у овим тешким временима
многи већ журе на посао.Али људи су веома храбри,
не изазивају њихову грубост
а где нису ни позвани
ту и тамо се гурају.
Да подређени неће бити продат,
није Павлиха ту стао,
да ускоро, како су желели,
управо сам имао ово венчање,
биће великих размера
већ постављено сутра.
О томе свако може судити,
шта је заборавио код куће?Ако је муж у овој сали,
ко у то не верује,
нека се брзо уклони;
јер ако остане
изгуби сваку благодат
које ће сутра сви знати.
чија се савест буди,
нека остане у сали.
До јутра ће бити ослобођен,
онда га треба уклонити.Онај ко мирно гледа у прошлост,
нека иде са слугом,
даће му своју собу,
пожелео да се добро наспа
да часно преокрене вагу,
иначе ће му бити тешко да заспи.Нека други искористе
прилика, јер ко год делује
против његове способности,
пусти га, јер ће му бити боље
– али очекујемо само најбоље за све.
Рекавши ово, она се поново поклони и срећно се попела на престо. Поново су се огласиле трубе које нису могле да обузда мој дубоки уздах. Светла су невидљиво испратила младу жену, али већина њих је остала у просторији и придружила нам се, по један за сваког од нас.
Наша конфузија је била толика да не могу да опишем колико су се тешке мисли и гестови размењивали. Већина је желела да сачека вагање, али ако не успе, надали су се да могу да оду на миру.
Везани конопцима ноћу
Брзо сам помислио и сам, а моја савест ме убедивши у моју глупост и недостојност, решио сам да останем са осталима у сали и да се задовољим добијеном вечером, него да чекам будући пораз са свим његовим опасностима. Када су светла водила једну овамо, другу тамо, у собе (сваку у своју, како сам касније сазнао), остало нас је деветоро, укључујући и оног који ми је раније разговарао за столом. Наша светла нас нису напустила. Око сат времена касније дошао је један од поменутих младића са снопом ужета и озбиљно нас питао да ли смо одлучили да останемо. Када смо то уздахнули потврдили, он је сваког чврсто везао за одређено место, а затим се удаљио са нашим светлима, остављајући нас јадне људе у мраку.
Сузе су потекле од многих људи и нисам могла да се зауставим да не заплачем. Иако нам није било забрањено да говоримо, бол и туга су нас утишали. Конопци су били толико необични да нико није могао да их пресече или скине са ногу. Није ме утешило чак ни то што би свако ко је отишао да се одмори још увек могао да буде у великој срамоти, али ћемо сву своју дрскост моћи да отплатимо за једну ноћ. Коначно, усред тешких мисли, заспао сам. Иако је мало њих могло да затвори очи, ја то од умора нисам могао сам да спречим. Сањао сам у сну.
| Коментар бр. 12: Осећам се беспомоћно |
| Ту се осећа потпуно недостојним, јер у јасној светлости душе добро познаје и превиђа сопствену природу. Зато он ништа не замишља и тако се спасава од сваког лажног веровања. Стање не-себе пружа велику самоспознају, која му омогућава да јасно спозна, с једне стране, чисту узвишеност света живог менталног стања, ас друге, гигантски терет дијалектичке прошлости. . Ипак, он се не може одвојити од улазног храма, јер му је овде место, али то још не зна. Ово психичко стање га чини окованим, беспомоћним и недостојним, али не може да побегне од тога. Дакле, Библија и универзално учење потврђују: ко види светлост и поздрави је, пада на земљу као у почетку мртав. (Јан ван Рикенборг: Алхемијско венчање, први део, стр. 132) |
Чудни снови
Иако сан сигурно није много значио, мислим да је важно да га опишем.
Као да сам стајао на високој гори, јер сам видео пред собом велику и широку долину. У њему је била неизрециво велика гомила људи. Сваки је имао конац на глави, којим је висио на небу. Један је висио високо, други ниско, а неколико је још стајало на земљи.
Кроз ваздух је летео старац. У руци је имао маказе, којима је ту и тамо пресекао конац. Ко је још висио близу земље пао је брзо без много буке. Али када је дошао на ред онај који је висио високо, пао је тако снажно да је земља задрхтала. Код неких се нит протезала толико да је стигла до земље пре него што је муж пресекао.
Забављао сам се овим смицалицама и од срца се радовао ако неко, ко је већ дуго био у ваздуху разрогачених уста са својим браком, тако срамно падне и повуче са собом неколико комшија. Био сам срећан и ако је неко ко је био припијен за земљу успео да побегне тако тихо да ни најближи нису приметили.
На врхунцу моје радости, један од затвореника ме је изненада продрмао и пробудио, за шта сам му замерио. Онда сам помислио на сан и испричао га свом брату који је лежао поред мене. Много су му се допали и надао се да се у њима крије помоћ.
Уз такве разговоре провели смо остатак ноћи и жељно ишчекивали дан.
Крај другог дана
Прочитајте Трећи део: Трећи дан – О вагању гостију са седам тегова
