О чему су биле катарске проповеди и зашто је њихову хришћанску поруку прогонила римска инквизиција? У време када је раскол био неизбежан, појава Катара је виђена као жива претња постојећим структурама моћи. Порука Катара је непогрешиво протестантска. Њихови корени су чврсто укорењени у хришћанском, европском менталитету, посебно у Окситанији и Италији, колевци западног Медитерана. Ово је простор на коме је од 12. до 14. века било веома живо цивилизацијско наслеђе и уметнички дух Римљана и Грка.
Суочавање са богатом традицијом Запада изазива забринутост око подтекста савремених теолога, који кажу да је катаризам настао у источној Европи и да је његова јерес последица крсташких ратова и трговине са земљама источно од Медитерана. Не смемо заборавити да је у то време дошло до расцепа између римске и православне цркве – Источне шизме – и да је Рим морао да покаже „чистоту свог порекла“. Да би се ојачао легитимитет, најлакше је било рећи да све лоше ствари долазе са истока.
Корени у западноевропској традицији
На изјаву папе Иноћентија ИИИ. и многи други теолози тог времена, говорећи да је катарски покрет дошао са Истока и усађен у свето тело Запада као малигни тумор, морамо гледати проницљивим и критичним оком.
Знамо, на пример, да Нови окситански завет, који се чува у Лиону и садржи обред који се зове цонсоламентум, потиче из старих шпанских Библија и из западноготских (визиготских) Каталонаца, чија је традиција била много толерантнија од православне римске. . У неким Библијама које су преживеле до данас могу се наћи принципи Присцилијанске јереси. (1)
Одбацивање сакрамената које је установила Католичка црква заснивало се на рационализму многих образованих свештеника који су одбацивали црквене догме јер се нису могли наћи у јеванђељима. Важна традиција супротстављања сакраментима започела је са Присцилијаном де Авилом у 4. веку и наставила се до Берингера де Тура (такође Берингериус Туроненсис) у 11. веку.
Катарци су такође одбацили слике и статуе. Клод де Турин, ученик епископа и теолога Феликса де Ургела (Пиренеји), на пример, оптужен је за јерес за усвајање (2) заједно са Елипандом де Толедо.
Тако је катаризам потврдио своју важност: не само зато што је покрет успео да угради учење апостолског предања у Јеванђеље, већ пре свега зато што је могао да пренесе снажну слику правог хришћанства целом друштву.
Живи пример хришћанског живота
Недавна истраживања тврде да су прави катари – они који су се звали бонсхоммес (такође бонхоммес, бони хоминес, бонес-хомес) или „добри људи и добре жене“ – заправо представљали само мали део становништва, док су остали били само „верници“. ‘ који је веровао у проповеди ових ‘добрих људи’ и имао критички однос према Католичкој цркви и њеним институцијама.
То се не би догодило да су катари били мала, посебна група која би се као губавци удаљила од друштва, како их је иначе описивала Црква, посебно цистерцитански монаси и касније доминиканци. Напротив, катарски савршени били су потпуно интегрисани у друштво и за становништво су њихови животи били живи пример за следење. Радили су као трговци, ткалци, учитељи племићке деце. Врата њихових окситанских остала (окцитанска реч за хостел) била су увек отворена. То су биле куће у којима су се збрињавали ходочасници или болесници, где су људи могли да науче да читају или где су обављали активности које су им омогућавале да живе.
Директан приступ еванђелској поруци
Да би пренели јеванђелску поруку свим људима, катари су преводили свете латинске списе (баш као и Валдени) (3). Њихова сврха је била да омогуће да се Реч Божија чита директно, без посредника. Морамо објаснити да је забрана превода светих списа била једна од првих мера инквизиције у борби против јеретичке „изопачености“.
Катари су били први хришћани који су верницима позајмљивали новац за њихове потребе. То потврђује, на пример, документ једног трговца из Паленсије у Кастиљи, у коме он признаје папи да је новац добијао од јеретика. Касније је фрањевачки „спиритуалиста“ Пере Јоан Оливи, родом из истог краја, захтевао и тежио сиромаштву, што га није спречило да међу првима пише о „капиталистичкој економији“.
Све послове катари су обављали понизно и скромно, без задртости или похлепе за богатством и влашћу. Помагали су другима колико су могли и проповедали ‘јеванђеље’. Њихова животна смерница, написана у окцитанском консоламентуму, била је „не чини другима оно што не желиш да други чине теби“.
Албигенски крсташки рат
Несумњиво је да је успех катарског учења међу народом Лангедока и широм сфере утицаја, посебно у каталонским и италијанским регионима, изазвао радикалан одговор Католичке цркве: Албигенски крсташки рат.
Успостављањем инквизиције – прва је успостављена у Тулузу, а убрзо потом и у Каталонији – цео регион је опустошен. Инквизиција је беснела све док сви гласови отпадника римске институције нису угушени.
У борби против отпадништва верника из Лангедока, Римокатоличка црква наишла је на многе проблеме, не само зато што су народ и племство подржавали катаре, већ и због претераног, раскошног начина живота католичких прелата, који су били независни од римског патернализма. .
Стога је ова друга усвојила нову стратегију већ у 13. веку. Основали су католичке просјачке редове, који се називају и просјачки редови.
(1) Присцилијан је био шпански аскета који је основао Прискилијански покрет и осуђен је од Цркве као јеретик. Упркос својим нешто мање ортодоксним погледима, без сумње под утицајем гностицизма и манихејског дуализма, постао је епископ Авиле 380. године, а касније је оптужен за вештичарење и погубљен. Присцилијанство се у Шпанији очувало до 6. века.
(2) Адопционизам је теолошка доктрина слична несторијанизму. (Несторијанци уче да Исус има две личности: Исуса човека и Исуса Сина Божијег и отелотворење Речи Божије). Према адопционистичком учењу, Исус није био Бог од почетка и одувек, већ је рођен као човек и „усвојен“ од Бога тек на крштењу у реци Јордану. О овој доктрини се расправљало на Синодима у Ратисбону (792), Франкфурту (794) и Екс-ла-Шапелу (799), где је Адопционизам проглашен јересом.
(3) Валдензи су протестантска црква коју је крајем 12. века основао Петер Валдес (такође Валдо, Валдо или Валдес) из Лиона (јужна Француска). Валдензе је у средњем веку прогонила католичка инквизиција као једну од најважнијих група јеретика тзв.
Нова правила благостања
Више у трећем делу:
Историја Катара, трећи део
