Прочитајте оригинални текст посвећеног романа Јохана Валентина Андреаеа из 1616. у седам делова са коментарима из Езотеричне анализе Јана ван Рикенборга и везама до чланака. Манифестација траје седам дана. Ево првог дана и предговора.
Предговор Јан ван Рајкенборг
Када смо одлучили да објавимо интерпретацију Алхемијског брака Кристијана Розенкројза, природно смо помислили на Јохана Валентина Андреаеа, писца овог класичног розенкројцерског дела. Андреае и његово дело носе обележје бакљоноше чија светлост још увек сија на све стране. Кад год треба донети ново светло у свет у служби великог дела за ослобођење човечанства, оно се запали пламеном древног свећњака, који се никада не гаси, и сједињује се са њим.
Пред овом чињеницом, дубоко смо захвални што сада, када је дошло време, можемо открити, вероватно први пут у историји, поруку спасења коју је Јохан Валентин Андреае промишљено приказао у свом делу. Нудимо рад свима који жуде за живим познањем истинског пута спасења и желе да га се покажу достојним.
Нека буде много, заиста много, група коју нико не може избројати.
ПРВИ ДАН
Увече пред Васкрс сео сам за трпезу и, по обичају, у смиреној молитви разговарао са творцем. Размишљао сам о многим великим мистеријама које ми је отац светлости омогућио да видим у својој слави. Са драгим ускршњим јагњетом, желео сам у срцу да припремим неукусан, чист колач.
| Коментар бр. 1: Вече уочи Ускрса |
| Прича почиње увече уочи Ускрса. Овако мора почети сваки наратив ове врсте. Васкрс је празник Васкрсења. Празнује се око 21. марта, када сунце излази у знаку пролећа. Из тог разлога, може, на пример, само да илуструје поновни настанак природе. Зима је прошла, пролеће је дошло. Ц.Р.Ц. не говори о свакодневном васкрсењу. Она је усмерена на васкрсење на новом пољу живота, на првобитни живот. Ако је таква жеља присутна у човеку, сваки дан је заправо „вече уочи Васкрса“. Ако жуди за тим, зна да ће тај дан једном доћи. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 13-14) |
Тада се подигао страшан ветар. Мислио сам да ће планина у којој је моја кућа затрпана бити однета силном силом. Али пошто ме није изненадило овакво понашање ђавола, који ми је већ нанео превише патње, скупио сам се храбрости и наставио да медитирам све док ми неко није додирнуо леђа, што нисам очекивао. Био сам уплашен и једва сам се усудио да се осврнем, али сам остао миран колико је људска слабост у таквим стварима дозвољавала.
Онда када ми је неко повукао сукњу, погледао сам около. Видео сам лепу младу жену чија је хаљина била плава и попут неба прошараног златним звездама. У десној руци имала је златни тромбон, на коме је било угравирано име, које сам могао да прочитам, али касније нисам смео да откријем. У левој руци држала је велики сноп слова на свим моћним језицима, које је морала да носи у многе земље, како сам после сазнао, Имала је и велика, лепа крила, свуда покривена очима, којима је могла да се диже и лети брже од орла.
Вероватно бих могао да приметим нешто друго. Пошто је са мном остала само кратко, а ја сам био пун страха и чуђења, остало је на томе. Чим сам се окренуо, она је прелистала слова и извукла мало писмо и са великим поштовањем га ставила на сто, након чега се ћутке повукла. Када је почела да се диже, тако је снажно задувала у свој прелепи тромбон да је одјекнуо целом планином, а скоро четврт сата након тога једва сам чуо сопствени глас.
| Коментар бр. 2: Магнетни додир |
| Додир је као позив. Звучи као звук тромбона кроз тебе. О таквом позиву говоре многе свете књиге. У њима можемо прочитати да Божји глас звучи у олуји, са муњама и громовима или другим природним силама. Увек је моћ овог одређеног магнетног додира оно што узрокује да се кандидат осећа поцепано, јер зрачење које осцилује кроз њега не одговара ниједном органу. Осећа их, али нема орган који може да реагује на њих. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 19) |
Позив
У овој неочекиваној авантури, јадник, нисам знао ни савет ни помоћ. Па сам пао на колена и молио творца да не дозволи да се деси било шта што би могло да угрози моје вечно спасење. Тада сам са страхом и трепетом пришао писмоноше. Био је толико тежак да тешко да би био тежи да је било чисто злато. Када сам га затим пажљиво погледао, нашао сам мали печат којим је био затворен. На њему је био утиснут мали крстић са натписом: Ин хоц сигно † винцес (у овом знаку ћеш победити).
Када сам открио жиг, утешио сам се, јер сам схватио да такав печат није угодан ђаволу и да му није од користи. Пажљиво сам отворио писмо. У њему сам нашао стихове исписане златним словима на плавој подлози:
Данас, данас, данас
то је краљевско венчање.
Ако си рођен за овај дан,
изабрани на радост од Бога,
можете ићи у планину
на гори три храма,
и тамо откријте причу.Станите на стражу
и пази на себе!
Ако се не предате жељно,
нашкодити вашем брачном времену.
Тешко ономе ко се повлачи,
ако сте превише лагани, пазите.
Испод је писало: Спонсус ет Спонса (младожења и невеста).
| Коментар бр. 3: Знак писма |
| Прича о Ц.Р.Ц. примио писмо, не би требало да га сматраш необичним. Библија је пуна сличних описа у којима је Бог, Гноза, такорећи „писао на срце“. У другом писму Коринћанима Павле каже: „Ви сте посланица Христова“ и говори о „трпезама од меса од срца“, док Петар сведочи о „скривеном човеку срца“. (…) Тако је Кристијан Розенкројц примио писмо. Како му постепено сване његов смисао, облије га хладан зној. Он препознаје знак позива. Одавно је знао на који начин ће му то доћи: чежњом за Гнозом и отварањем срца за њу. Али када је писмо стигло, био је веома запањен. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 20 и 25) |
Када сам прочитао писмо мислио сам да ћу се онесвестити. Најежио сам се и хладан зној ми је прошао по целом телу. Схватио сам да је то свадба која ми је била најављена у визији пре седам година и коју сам чекала веома дуго и са чежњом. Када сам је коначно пронашао са ревносним прорачуном и прорачуном положаја планета, нисам очекивао да ће се то догодити под тако тешким и опасним условима. Мислио сам да само морам да се појавим на томе, а да ћу бити примљен као добродошао и драг гост. Сада сам био упозорен на промисао Божији, у шта никако нисам био сигуран.
Испитујући себе, открио сам и да је у мојој глави била велика глупост и слепило у погледу тајних ствари, и да нисам ни разумео шта ми стоји пред ногама и чиме сам се свакодневно бавио. Како је могао бити рођен да истражује и спознаје тајне природе, када је, по мом мишљењу, природа свуда могла да нађе погоднијег ученика и да му повери тако драгоцена, иако привремена и пролазна, блага. Такође сам открио да моје тело, споља одговарајући начин живота и братска љубав према ближњем нису били истински очишћени.
Показао се и инстинкт плоти, који је био усмерен само на већи престиж и светски сјај, али не и на благостање ближњих. Стално сам размишљао како да за кратко време извучем већу корист, подигнем моћне грађевине, добијем бесмртно име у свету и сличне мисли о телу. Посебно су ме забрињавале нејасне речи о три храма, које нисам могао да објасним. Можда и даље не бих успео да ми то није откривено на чудесан начин.
Када сам лебдео између страха и наде и све више истраживао себе, а увек налазио само слабости и недостатке, нисам могао да си помогнем, веома сам се плашио наведеног задатка. Коначно сам кренуо својим уобичајеним и најсигурнијим путем. Пре него што сам легао, обратио сам се Богу са озбиљном и усрдном молитвом: нека се мој добри анђео јави, по својој вољи, да ми помогне у мојој неизвесности, као и толико пута до сада. Ово је дакле, слављен Бог, извршено за моје добро; и мом суседу у добронамерном и озбиљном упозорењу и побољшању.
Sanje Christiana Rosenkreuza
Komaj sem zaspal, se mi je zazdelo, da ležim skupaj z neštetimi drugimi v temnem stolpu, okovan v težke verige. Brez kakršne koli svetlobe smo vsevprek vrveli kot čebele, tako da smo si tegobo še oteževali. Čeprav nihče ni mogel ničesar videti, sem slišal, da so se nekateri poskušali dvigniti nad druge, če so bile njihove verige ali okovi le nekoliko lažji. Ne glede na to pa nihče od nas ni imel nobene prednosti, kajti vsi smo bili le uboge pare.
Ko sem tako skupaj z drugimi kar nekaj časa prebil v taki stiski in smo drug drugega vedno zmerjali s slepcem ali ujetnikom, smo končno slišali zvoke mnogih trobent. Tudi udarce na boben so izvedli zelo umetelno, da nas je to celo osvežilo in razveselilo v naši bedi.
Medtem so odstranili pokrov zgoraj na stolpu in doseglo nas je nekaj svetlobe. Takrat bi šele lahko videli, kako smo se prekopicevali. Vse je vrvelo gor in dol. Kdor se je dvignil previsoko, je moral spet pod noge drugih. Na kratko, vsak je hotel biti najvišji. Tudi sam se nisem obotavljal, ampak sem se kljub težkim verigam prebil mimo drugih in se potegnil na kamen, ki sem ga lahko dosegel. Vendar so me tam ponovno zgrabili. Branil sem se z rokami in nogami tako dobro, kot sem mogel. Mislili smo, da bomo vsi izpuščeni.
| Komentar št. 4: Samozavedanje, ki ga je povzročila nova svetloba |
| Vsi, ki so v stiski, ravnajo enako. Zaradi boja pa pride do izčrpanosti in, kljub negativnosti, neke vrste čiščenja v smislu slabokrvnosti. Kri izgubi nekaj svoje strasti, slabokrven človek pa je precej občutljiv. (…) Ko se veča izčrpanost, narašča tudi občutljivost. Razvije se dovzetnost za novo svetlobo, kar se prek hrepenenja ali zagrenjenosti odraža v krvi. V tej svetlobi bolje kot kadar koli prej prepoznamo stanje, v katerem smo. (Jan van Rijckenborgh: Alkimična poroka, prvi del, str. 32-33) |
Лифелине
Али десило се сасвим другачије. Када су се господа која су нас посматрала са врха отвора куле забављала нашим завијањем и завијањем, старац седи нам је наредио да ћутимо. Када смо заћутали, почео је, колико сам се сећао, да каже:
Да нисам толико ценио себе,
јадна људска раса,
моја мајка је могла
да му пружи много лепих ствари.
Али зато што не жели да је прати,
остаје забринут и мора
и даље бити у заточеништву.драга моја мајко
не жели да га казни због лоших навика.
Нека дође светлост
доброте мојим лепим.
Међутим, то се ретко дешава,
па да нешто још може да важи.
Иначе би то била само бајка.Дакле, у част прославе,
која је данас срећна
да увећа своју милост,
жели да уради добар посао:
конопац ће сада бити спуштен,
биће му дата слобода,
свако може да га зграби.
Када је то рекао, старица је наредила својим слугама да седам пута спусте конопац у кулу и извуку оне који би о њему висили. Да је Бог хтео, могао би довољно да опише метеж који је избио међу нама. Сви су хтели да зграбе конопац, али су при томе једни ометали другог. После седам минута зазвонило је звоно. Слуге су први пут извукле четири.
И сам сам био далеко од ужета, јер сам се у својој несрећи, као што сам мислио, одважио на камен уз зид куле, и зато нисам могао да ухватим конопац који је био спуштен на средини куле.
Конопац је спуштен други пут. Како су ланци за многе били претешки, а руке преслабе, нису могли да се држе за ужад и повукли су са собом оне који су могли да се издрже. Да, неке су повукли и они који нису стигли до ужета. У нашој великој беди завидели смо једни другима. Али највише ми је било жао оних који су били толико тешки да су им руке биле отргнуте од тела и нису могли горе. Догодило се да је до петог подизања ужади само неколико било извучено. Чим је дат знак, слуге су тако брзо почеле да вуку конопац да су многи пали један на другог. На петом лифту (Петом) конопац је био чак празан, тако да су многи, укључујући и мене, посумњали у своје ослобођење и позивали Бога да се смилује на нас и избави нас из ове таме, ако је могуће. Чуо је неке од нас. Када се конопац спустио шести пут, (шест) многи од њих су се чврсто држали. Како се конопац ту и тамо запетљао при подизању, можда ми се божјом вољом довољно приближио. Брзо сам је ухватио тако да сам висио изнад осталих и коначно се извукао против очекивања. То ме је толико обрадовало да нисам осетио рану коју ми је задао оштар камен при успону, приметио је да ми крв цури низ одећу од напрезања, што од радости нисам приметио.
| Коментар бр. 5: О значењу ране на глави |
| Дакле, Кристијан Розенкројц је подигнут шестим ужетом. Чудимо се што је оштрим каменом повредио главу, што је приметио тек када је заједно са осталима помогао да се подигне седми и последњи конопац. Због напрезања крв му је почела да цури на одећу. Ако вас у атому срца дотакне нова магнетна светлост духовне школе и попут Кристијана Розенкројза (…), рана на глави ће изазвати ослобађање од нормалних дијалектичких, магнетних сила, што значи уклањање препрека. који су пред прозором душе. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, И део, стр. 42) |
Коме се много намеће, мораће све да поднесе
На последњем лифту највише људи је висило о конопцу. Тада је старица наредила да се конопац однесе. Њен прастари син је, међутим, морао да пренесе њену поруку осталим заробљеницима, чему сам се веома зачудио. После краћег размишљања, обратио им се:
Драга децо која сте овде окупљена,
давно познато је допуњено,
милошћу моје велике мајке
приказан само вашим пријатељима.
Не смете им завидети; јер
ускоро почиње време весеља.
Један ће бити једнак другом,
нико неће бити ни сиромашан ни богат.Коме је много наметнуто,
овај ће морати све да поднесе.
И коме је много поверено,
мораће да покаже шта је изградио.
Престани да се жалиш гласно,
остало само неколико дана.
Чим је завршио, поклопац је враћен на своје место и торањ је затворен. Паунови и трубе поново зазвоне. Међутим, звук једноставно није био толико гласан да се нису могли чути горки повици заробљеника који се дижу у кули, што ми је измамило сузе на очи. Убрзо потом, старица и њен син су сели на припремљено седиште и наредили да преброје спасене. Након што је чула број и написала га на златножуту плочу, питала нас је за имена која је други дечак записао. Гледајући нас једног по једног, уздахнула је и рекла сину, што сам јасно чуо: „Ах, како ми је жао јадних у кули. Да је само Бог дао да она све ослободи.“ Син је одговорио: „Мајко, Бог је тако наредио и ми се томе не смемо противити. Кад бисмо сви били господари и имали сва добра земље и седели за трпезом, ко би нам донео нешто за јело?’
Златни сувенир
Мајка је на ово ћутала. Убрзо је, међутим, рекла: „Тако да те бар ослободи окова овде. Био сам последњи. Нисам се могао суздржати и нисам обраћао пажњу на друге, али сам се поклонио старици и заблагодарио Богу, који ме је уз њену помоћ милостиво и очински извео на светлост. Остали су следили мој пример и госпођа се такође поклонила. На крају су сви добили златни џепић за успомену и путну карту. На једној страни је било импресионирано излазеће сунце, а на другој су била, колико се сећам, три писма Д. Л. С. Тиме смо отпуштени и послани на посао са задужењем да служимо ближњем на част Божију и да будемо ћуте о ономе што нам је поверено. То смо обећали и поздравили се.
Због рана од окова нисам могао да ходам тако брзо, већ сам шепао са обе ноге. Старица је то брзо приметила, насмејала се, позвала ме и рекла: „Сине мој, немој да те забрињава овај хендикеп, али запамти своје слабости; притом, хвала Богу који ти у овом свету и упркос твојој несавршености дозвољава да досегнеш тако узвишену светлост. Сачувај те ране за мене.”
Онда се поново зачуо звук труба, који ме је толико запрепастио да сам се пробудио и тек тада схватио да је то само сан. Али су ми толико испунили ум да сам стално био забринут. Као да још увек осећа ране на ногама. У сваком случају, схватио сам да ми је од Бога дато да присуствујем таквом тајном и скривеном венчању. Захвалио сам се Божанском величанству са детињим поверењем и замолио Га да и даље одржава моје поштовање према Њему, да свакодневно испуњава моје срце мудрошћу и разумевањем, и да ме коначно, иако то не заслужујем, води до жељеног циља.
| Коментар бр. 6: Душевни организам мора поново да живи |
| Мора вам бити јасно: ако треба да се говори о алхемијском браку, о истински бесмртном човеку и васкрсењу новог човечанства, човек који му припада прво мора да поседује истински живи ментални организам. Душевни орган, тако дуго скривен и оштећен, мора поново да оживи. (…) Обнова се зове „алхемијско венчање“. Мора почети са рођењем праве душе, са Витлејемом. Ово рођење се дешава током првог дана алхемијског венчања. Дакле, кандидат прво мора имати увид стечен без вођства разума. Увид се стиче кроз ново стање крви, када силе гностичког сјаја продиру у крв, токовима праве душе. Рецептивност за ово долази од чежње. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, први део, стр. 48-49) |
Кристијан Розенкројц се спрема за путовање
Онда сам се припремио за пут. Обукла сам белу ланену сукњу и опасала недра крвавоцрвеном траком коју сам прекрстила и бацила преко рамена. Затакнуо сам четири црвене руже иза шешира да бих због овог знака био брже примећен у гомили.
Са собом сам понео хлеб, со и воду, које сам, по савету некога ко је требало да зна, могао исплативо да користим у датом тренутку и у посебним приликама.
Пре него што сам изашла из своје мале кабине, пала сам на колена у радној и венчаници и молила Бога да ми да добар крај, шта год да се десило. После тога сам се заветовао пред Богом: ако ми се нешто открије Његовом благодаћу, ја то нећу користити за част и углед на овоме свету, већ само за прослављање имена Његовог и у служби ближњих.
Са овим заветом, био сам пун добрих нада и сав срећан напустио своју келију.
Крај првог дана
Прочитајте други део: Други дан – Кристијан Розенкројц на путу до тврђаве
