Јан ван Ријцкенборгха (1896-1968)
Право име Јана ван Рајкенборга (1896–1968) је Јан Лине. Заједно са Катарозом де Петри, чије је право име било Хенриет Сток-Хуизер (1902-1990), основао је и духовно водио школу Лецториум Росицруцианум. Његово животно дело била је изградња Међународне школе Златног Ружиног крста.
Рођен је у Харлему у Холандији. Већ као младић трагао је за истином и дубљим смислом живота. Неподударности између верског учења и стварног живота, које је млади Јан уочио међу теолозима и верницима, удаљиле су га од реформаторске цркве којој су припадали његови родитељи. Међутим, он није осудио цркву својих родитеља. Одлучио је да заиста живи по учењу црквених проповеди.
Слушајући реформисаног црквеног проповедника проф. др. Арнолд Хендрик де Хартог (1869–1938) био је веома подстакнут Лининим даљим радом. Де Хартог се ослањао на идеје Јакоба Бемеа, чија је херметичка идеја о два природна реда такође инспирисала Јана Лина и имала пресудан утицај на његово даље духовно усмерење.
Духовни корени и одлучујући сусрет
Духовне потраге довеле су Јана Лина и његовог брата Цвиера Вилема, Вима, Лина (1892-1938) у Розекруисерс Геноотсцхап, холандско удружење Макса Хајндла (кровно удружење под називом Тхе Росицруциан Фелловсхип било је са седиштем у Оушансајду, Калифорнија). Јан Леене се придружио заједници 1924. и постао њен вођа 1929. године. Године 1924. оженио се Џоан Ејмс и добили су сина и ћерку.
За то време, браћа Лина су ужурбано истраживала и проучавала текстове Хелене Петровне Блаватски, Макса Хајндла и Рудолфа Штајнера, розенкројцерске манифесте и списе Коменског и Парацелзуса. Наведени духовни токови, заједно са делима Јакоба Бемеа, чинили су темеље за даљи развој духовне мисли.
На Бадње вече 1930. године, Хенриетте Сток-Хуизер, која је касније добила духовно име Цхатаросе де Петри, први пут се сусрела са браћом Леене. Придружила им се у заједничком ширењу „методичког ходочашћа”. Године 1935. сва тројица су напустили Тхе Росицруциан Фелловсхип и основали каснију Међународну школу златног розенкројцера, Лецториум Росицруцианум, у Харлему.
Јан Леене је писао о свом раду и својој мотивацији:
Залажемо се за методично ходочашће. Не желимо више да умиремо, али не желимо ни да живимо. Не желимо да будемо нигде, ни у једној сфери овог природног поретка. […] Открили смо да је ова природа природа смрти. […] Стога је наша дужност била да истражимо древни Тао објективно, независно од упутстава различитих ауторитета. […] Схватили смо да изван нашег природног поретка лежи изворно царство, царство које се суштински разликује од два природна поретка и далеко је изнад нирване […].
У овом цитату се јасно открива гностичка природа поруке, која је постала изворни централни елемент розенкројцерског учења двадесетог века. Заснован на гностичким учењима и чистом ватром, Рикенборг је инспирисао и охрабрио своје слушаоце у безбројним говорима. Увек је истицао примену доктрине у свакодневном животу. То није ослобађајућа филозофија, већ сам чин.
Састанак са Јидду Крисхнамуртијем
У близини села Доорнспијк у Холандији редовно се одржавала летња школа коју су похађали чланови Розенкројцерске школе. Долазило је на стотине посетилаца, а њихов број се повећавао из године у годину. Током летње школе 1933. Јан ван Рикенборг је упознао Џидуа Кришнамуртија. О састанку је писао у новинама Хет Розекруис:
Розенкројцерска филозофија је такође потврђена у Кришнамуртијевом учењу. Иако је његов метод људског ослобођења другачији и апелује на различите људе од оних до којих желимо да дођемо и до којих желимо да се обратимо, мислим да ће та два пута моћи да се споје у будућности.
Почетак међународних операција
Године 1935. у Дизелдорфу је основано Међународно удружење Братства Ружиног крста. Окупио је трагаче из дванаест земаља који су радили у четрдесетак центара.
Звиер Виллем Леене је умро 1938. Био је страствен и динамичан на послу. На самрти је замолио свог опрезнијег и пажљивијег брата да настави његов посао. Тако је за Јана Лина ова жеља постала животно дело, које је остварио заједно са Катарозом де Петри као Велики мајстор Лецториум Росицруцианум.
Развој розенкројцерске школе после Другог светског рата
Током ратних година (1940. до 1945.), окупаторске снаге у Холандији су затвориле школу Златне крунице и забраниле све њене активности. Међутим, рад није престао, активности су се одвијале под земљом. За то време Јан Лине, који је у јануару 1940. добио духовно име Јан ван Рајкенборг, проучавао је Цорпус Херметицум (Херметички списи Хермеса Трисмегиста), записе манихејаца и других гностичких заједница и историју Катара. Написао је књигу Деи глориа интацта, која садржи основу гностичке доктрине круничног крста двадесетог века.
Одмах после Другог светског рата поглед великог мајстора скренуо је у ново доба. Чврсто је веровао да ће цело човечанство бити захваћено моћном атмосферском променом, у којој ће свако морати да се суочи са божанском интервенцијом у себи.
Године 1946. школа се преселила у Лаге Вуурсцхе, мали град у близини Хилверсума у Холандији. У наредних пет година овде је изграђен први конференцијски центар, а убрзо су уследили и конференцијски центри у Немачкој, западној и источној Европи и Бразилу. У овој другој, рад је почео још пре Другог светског рата.
Духовно наслеђе Катара
Јан ван Рикенборг и Катароза де Петри су 1956. упознали Антонина Гадала (1877-1962), чувара катарског наслеђа у јужној Француској, од кога су добили важно духовно охрабрење. Друштвено су се повезивали са духовним благом катарске заједнице, коју је инквизиција протерала пре седам стотина година.
Књижевно дело Јана ван Рајкенборга
Јан ван Рајкенборг је написао своје прве текстове под псеудонимом Џон Твајн. Име симболизује човека Јована, Христовог претечу, а презиме симболише два аспекта која бораве у сваком човеку: Божији, који позива на ослобођење, и земаљски, природну душу.
У Британској библиотеци у Лондону Рикенборг је пронашао енглески превод књиге Реи публицае цхристанополитанае десцриптио, коју је написао Јохан Валентин Андреае. Дело је објављено 1939. под насловом Цхристианополис, у којем је Рикенборг објавио холандски превод са коментарима. Уследили су холандски преводи розенкројцерских манифеста: Фама фратернитатис, Цонфессио Фратернитатис и Алхемијски брак Кристана Розенкројза. У наведеним текстовима писац је пронашао оно што је и сам тражио: позив на потпуну промену у себи.
Јан ван Рикенборг је објавио четрдесетак радова, од којих су нека била и у коауторству са Катарозом де Петри. Трагаоцима истине и ослобођења оставио је велики и богат скуп упутстава, као и подршку у ходу духовним путем.
Веродостојна сведочења
Већина књига садржи транскрипте говора и предавања која је Рикенборг држао студентима Лецториум Росицруцианум 1950-их и 1960-их година. Говорио је право и директно, слушаоцима се обраћао живом и понекад оштром речју, коју морамо разумети у духу послератног доба. Рикенборгове књиге не треба доживљавати као научне или књижевне текстове, већ као аутентично сведочанство, иза којег трепери непроменљива гностичка ватра.
Животни баланс
Јан ван Рикенборг је неуморно радио на ширењу гностичких учења и на изградњи духовне школе чија је мисија да покаже трагаоцима гностички духовни пут и да их прати на њему. Термин духовна школа изабран је намерно. Рајкенборг је непрестано понављао својим слушаоцима идеје о вечним истинама и крајњем циљу људског развоја: новорођеној души сједињеној са божанским духом. Када је умро 1968. године, иза себе је оставио успешан и плодан животни рад – живахну и растућу организацију, потпуно припремљену за задатак који је пред њим.
После Рикенборгове смрти, уследио је тежак период у потрази за његовим наследником. Мајстора је наследила Катароза де Петри, која је наставила рад са посебним нагласком на развоју гностичког поретка. Пошто је постало јасно да у освит нове ере ни једна особа више не може бити носилац духовног вођства, 1970. године предала је овај задатак вишечланом међународном духовном руководству. Велика мајсторица је наставила свој рад са мудрошћу и саветима, а сада организација Лецториум Росицруцианум, која делује широм света, наставља дело Ружиног крста.
Пут са сопственим ауторитетом и у заједници
Рад Јана ван Рикенборга био је прожет елементарном истином да се човек може вратити свом првобитном јединству само уз помоћ божанске изворне искре, и то сопственим ауторитетом и у заједници са другима.
Младим члановима Лецториум Росицруцианум је рекао:
Ако зависите од мог погледа на живот, ако ћете окренути чамац свог живота у мом правцу, на погрешном сте путу. На тај начин никада нећете постати господар самовласти. Морате доносити сопствене, независне одлуке. Моје мишљење не би требало да буде и не би требало да вам буде од суштинског значаја. Не узимајте ни у обзир ставове својих родитеља и пријатеља […]
Наравно, не желим да избришем све што ти људи значе. Желим само да кажем да ти њихов савет значи само ако у њему осетиш добронамерност и препознаш га као светлу искру у мрачној ноћи. У насилним вртлозима времена можете осетити идеје, силе и тензије које вам се одмах чине познатим и дају вам осећај да сте се са њима сусрели некада давно. Ово је сродство, сличност. […] Понекад је знање прилично једноставно. Сећам се како сам након читања имена осетио духовну сродност и блискост. […] Истина нас учи да је Христос повезан са нашом крвљу и да од те чињенице нико не може побећи. Ако желимо да будемо са Њим, Он је са нама!
