Шетач седа на клупу и доживљава осећај дубоког мира. Одлучио је да прошлост, која је имала толико контроле над његовим животом, остави иза себе. Опет је осетио блискост унутрашњег простора. Дао му је толику моћ.
Да ли га је то у тишини чекало, заробљеног у сопственој кући? Ко је он, одакле долази?
Дошао је до клупе у оближњем парку и сео. Немир му је кљуцао биће, и требало му је много времена да легне. Полако се у њему населила тишина, тамо, на том месту које је познавао, али га је ретко посећивао. Давао му је уточиште и утеху, често је осећао његову доброту и тишину.
Када се препустио овом осећају, као да се уздигао на виши ниво са којег је боље разумео околности у којима је живео. Бесни гнев се распршио, и дубоки мир је поново дотакао шетача.
Одлучио је да прошлост, која је имала толико контроле над његовим животом, остави иза себе. Испрва га је на ту помисао проломио жесток бол, али неколико тренутака касније угледао је сопствену замку у сопственим навикама којима је опремио свој живот. Иако вођен сле да правилно повеже репутацију, не би се одрекао ничега.
Муњевитом брзином, реализација је утрла пут ка њеном прихватању, комбинујући, упоређујући и чувајући у меморији попут рачунара.
Слике су се осамосталиле и постале толико моћне да је тек на врхунцу моћи видео да га контролишу. Простор који је управо додиривао својом тишином се повукао — или је он био тај који се повукао из њега.
За собом је чуо хук града. Језеро је лежало у даљини испред њега. Чуо је дечје вриштење, како су се одрасли скупили на клупама у парку, седели једни поред других, жељно размењивали мисли. Са леве стране, нешто даље, чуо се искривљени глас који извештава о светским вестима. Изнад њега и око њега летња жега, пецкав, пекући бол тражења у њему.
Опет је осетио блискост унутрашњег простора. Он му је дао толико моћи,
Могао бих то описати као нешто веома необично. Нешто што би желео да му се открије, како би постао свестан и ухватио га као драгоцену имовину. Нешто што би, ван разума, хтело да му помогне да промени свој живот… и да га схвати као стварно.
Да ли га је то у тишини чекало, заробљеног у сопственој кући?
Пролазили су сати. Време је протекло мирно. Подигао се и вратио животу и његовим међузависностима.
