Потребно је смирење и стрпљење да се допринесе стварању статуе. Вајање је медитација и значи научити да се види. Само треба да уклонимо спољашњи омотач да бисмо оживели камен.
Потребно је смирење и стрпљење да се допринесе стварању статуе. То значи спријатељити се са сировим каменом, разговарати са њим. Све већ постоји у камену; у тихој, сталној оријентацији, ствара се све дубље знање, тачније промена – ово се може упоредити са нашом Земљом, која се такође може променити ако поново створимо више простора за светлост.
Вајање је медитација и значи научити да се види.
Само треба да уклонимо спољашњи омотач да бисмо оживели камен. Ни новорођено дете се не пење на планину живота са хипокампусом. Покушава, посматра и врло полако искрсава његов животни пут.
Дакле, ниједно уметничко дело не може настати брзо и на силу или опонашањем, већ мора стално да расте под ударима оруђа. Руке уметника неуморно, са пуном посвећеношћу обликују тврди камен. Креативно је оно што извршава и води рад.
Ако све пустимо, онда пуштамо да све тече.
Тада се ствара управо оно што већ постоји у камену.
Наш духовни пут такође може расти само у предању, пуном стрпљења и тихог посматрања. Као што уметник не треба да замишља никакву слику док ради на камену, то се дешава и са човеком који се предао духовном путу. Он и сам себе омета због својих идеја.
Ако смо у стању да све јаче примамо светлосно зрачење са вертикалног нивоа, као милост, као дар, то нам такође омогућава да боље и боље упознамо како нас светлост води. До јединства долазимо ако проверимо у себи изнова и изнова, добијамо радом, слушамо своје срце, учимо да видимо срцем. На путу стварања, до рађања „створеног кипа“, можемо само да напредујемо ненамерним спокојем и љубављу: ако не изнуђујемо, ако ништа не намећемо на камен.
Оставимо му само мир сабраности у себи и тако продремо до унутрашњег језгра. На тај начин поново добија сопствену суштину. Првобитни облик се раствара, али са њим се ствара нешто ново: језгро је већ присутно у камену,
као што семе Божије постоји у нама од почетка.
Свест о себи која почива дубоко у нама, о невидљивој, неуништивој стварности у нама, метафора је сржи, извора свих ствари.
У случају да се уметничко дело згњечи због непрофесионалног приступа, важно је не одустати, већ наставити са радом или почети изнова.
Наша воља и нова душа стапају се у једно.
Ако тако научимо да се препустимо и препустимо вишем, божанском ауторитету у себи, све што следи дешава се Божјом руком – ми смо само оруђе. Понизно смо дозволили да се то деси.
Морамо бити свесни, будни и пазити на себе.
