Често се каже да је наш живот путовање кроз искуство. Чак кажу да нас искуство чини мудријима.
Али да ли нас то такође чини мудрима? Да ли то заиста води до стварног увида?
„Кад би само могао да доживиш све што имам…“ „Пробај све ово пре тебе…“
Већина људи на такве изјаве реагује љутњом и одбијањем. Али зашто? Зар не можемо да учимо из искустава других? Ако се човеку обратимо на овај начин, вероватно се наљути јер осећа да му је одузета аутономија. Не поштујемо потребу за независним доношењем одлука.
Оправдана је и жеља за стицањем сопствених искустава јер иза ње стоји спознаја да свака особа мора стећи различита искуства у остваривању свог животног циља.
Често се каже да је наш живот путовање кроз искуство. Чак кажу да нас искуство чини мудријима. Али да ли нас то такође чини мудрима? Да ли то заиста води до стварног увида?
Шта се дешава са искуствима која стекнемо под принудом јер морамо нешто хитно да урадимо у одређеном тренутку? Како се носимо са својим искуствима? Колико су поуздани?
Кришнамурти је рекао: Свако искуство треба да те ојача и ослободи чак и од самог искуства.
Али често примећујемо нешто сасвим друго: стечено искуство лепи се за човека као прах. Он то носи са собом и понекад чак допушта да то одреди његову будућност. Искуства буди асоцијације на сећања којима су потребне тачке повезивања и често се погрешно тумаче.
Као допуну Кришнамуртијевој изјави можемо рећи: камен о који смо се спотакнули не треба да носимо са собом. Понекад се чак мора са захвалношћу оставити иза себе.
Да се ослободимо чак и самог искуства, како се то може догодити?
Треба ли заборавити искуство?
Да ли је то, с једне стране, неизбежно, али, с друге, није толико битно за људски напредак?
Пут искуства не би требало да буде бесконачан. када се завршава?
Леонардо да Винчи је написао: Ниједна активност у природи није без смисла. Знајте ово значење и нећете морати да експериментишете.
Други превод истих мисли гласи: Ниједна радња у природи није без узрока. Ако разумете разлог, није вам потребно искуство.
Дакле, изгледа као да постоји стање у којем човеку више није потребно искуство.
Ово стање се јавља када знамо ‘значење’ или ‘узрок’. Проналажење узрока није лако и много пута изгледа као експеримент са свим покушајима и грешкама.
Колико се пута у историји науке догодило да се наизглед неспорна научна чињеница покаже погрешном, све док се ново објашњење није морало поново побијати.
Исто важи и за искуства која имамо са собом и другим људима. Често је потребно много горких искустава док не схватимо прави узрок проблема. Чак су и догађаји за које смо данас сигурни да са сигурношћу знамо њихове узроке некада другачије објашњавани. Они су веровали у ова објашњења са истом сигурношћу као што ми данас верујемо у актуелне чињенице.
На пример, није ли се недавно веровало да казна за „грешну” помисао изазива болест или смрт? Можда неки људи и данас верују у ово?
Чини се да се на крају ради о откривању како можемо пронаћи прави узрок, основни узрок и окончати пут искуства.
Може ли нас свакодневница као мајстор да води, како смо предвидели у наслову?
Свакодневни живот је оквир у којем можемо стећи искуство.
Међутим, увиди које извлачимо из искуства су само привремени, често неадекватни и често их треба преиспитати.
Спремност за стицање нових искустава такође опада са годинама.
Дакле, шта се мора догодити да нас искуство не само да на неко време учини разумним, већ и да нас учини мудрима?
Можда помаже да се питамо не само „зашто“ имамо искуство, већ пре свега „зашто“.
Искуство стичемо у свакодневном животу. У тој мери, свакодневица је заиста наш господар. Међутим, да би из искуства произашло знање, увид који објашњава прави узрок, потребно нам је нешто другачије, нешто ново.
Искуство мора бити обасјано светлошћу која потиче изван нашег света искуства. Ову светлост знања мора да тражи сваки човек сам.
Ако тражимо поштеним и искреним срцем и не ометамо трагање, светлост улази у нас.
Тада искуство може прерасти у знање које долази из првог узрока, из првог узрока.
