У животу се сусрећемо са многим чудима. На свом путу доживљавамо многе необјашњиве ствари. Питања се изнова и изнова јављају у нама, уздижући се као лотосов цвет из блата. Немир у срцу остаје са нама све док не формирамо једно питање.
У животу се сусрећемо са многим чудима. На свом путу доживљавамо многе необјашњиве ствари. Питања се изнова и изнова јављају у нама, уздижући се као лотосов цвет из блата.
Заборављамо многа питања.
На многа питања није одговорено.
Не бавимо се многим питањима.
Не требају нам одговори?
Опет се дешавају непредвиђене ствари.
Поново се чудимо чудима.
Опет жудимо за одговорима на многа питања,
док жудимо за нашом првом, скоро заборављеном љубављу.
Не можемо да формулишемо питања.
Не можемо да кажемо ни питања.
Оне се распршују у свакодневном животу.
Разбацују се као мали бели облачићи на плавом небу.
И опет посматрамо ствари које не можемо да схватимо.
Опет се дешавају чудни догађаји.
Запањени смо.
радујмо се.
Хајде да се уплашимо.
Изненађени смо.
Одбацујемо питања јер немамо времена,
да нађем одговор.
Па ипак… питања нас не остављају на миру.
Оне су као заборављене руже које нас својим трњем подсећају да још постоје.
Питања се увек постављају са новим нијансама, са новим звуцима и бојама.
Позивају нас да нађемо одговор.
Немир у срцу остаје са нама све док не будемо у стању да са својом будном душом формирамо једино питање, док не заронимо дубоко у себе и пронађемо једини одговор.
Тада се чини као да се отварамо за љубав којој смо се дуго опирали.
