Људи су створења двојног порекла.
Као деца Божија, ми смо створења од светлости, али као земаљска створења, ми смо и створења таме, носећи сенку у себи.
Материја нам даје форму, светлост је наша срж. Циљ је ујединити два света.
Првог дана стварања, исконска светлост, духовна светлост Божија, јавила се из извора свеколиког постојања, за шта је истина: Бог је светлост и у њему нема таме.
То је јединство коме ће се сва творевина једног дана вратити.
Због све веће густине, светлост се преламала и стварала многе боје.
Даљом кондензацијом и асоцијацијом, светлост је изгубила сјај.
Потамнело је и постало слепа супстанца, незрачећа материја, коју називамо и тамом.
Ова супстанца, са својим различитим степеном густине, затим поново ствара нову врсту таме, сенку, јер блокира пут светлости.
Људи су створења двојног порекла.
Као деца Божија, ми смо створења од светлости, али као земаљска створења, ми смо и створења таме, носећи сенку у себи.
Материја нам даје форму, светлост је наша срж.
Циљ је сједињење два света, или како пише Дао Де Ђинг: ово је тајна: ту и тамо постоји исти универзум.
На путу повратка јединству, светлости, мора се превазићи материјалност.
То се дешава у истој мери у којој препознајемо сопствену сенку, прихватамо је и савладавамо је.
Када кажемо да је нешто лепо, искључујемо ствари.
Ако кажемо, осећамо или мислимо да нешто није добро, ограничавамо ствари.
Оно што је искључено ствара сенку.
Нешто не нестаје само зато што смо искључили ствар, јер ништа не може нестати.
Све је искључено само другачије изражено.
Оно је потиснуто, измештено, неслободно, као сенка искључено је из светлости.
Ми тада не прихватамо супротности као два пола стварности.
Све што не желимо да доживимо искључено је из светлости.
Ствара се сенка, створена од наших менталних слика.
Ми смо их сами створили, овако је наше ја замислило.
Све чега неко не жели да буде свестан увек изазива страх и одбацивање када се суочи са тим.
Страх произилази из одбацивања сопствене стварности.
Али сенка никада не постоји сама по себи.
Она је повезана са светлошћу стварности и мора јој се вратити да би нестала.
Зато се трагаоци за светлошћу увек сусрећу са сопственом сенком и предају је светлости у дугом процесу искуства.
Трагач прихвата одбачено, укључује искључено, ослобађа неслободно.
Он то чини тако што оба пола уграђује у себе и живи их, не само духом, већ и душом и телом.
Тада светлост, стварност, испуњава форму, тело.
Форма се повезује са љубављу која је живот.
Ова љубав у свим другим облицима види исту могућност за испољавање љубави.
Зато Лаози каже да онај који је позван испуњава живот јер има све у себи.
