Чежња за слогом, вечном лепотом, срећом и миром не може се задовољити у домаћем животу и код овдашњих људи. Бол овог искуства и увида наводи нас да преиспитамо смисао живота. Има ли одговора?
Аустријски критичар, публициста и писац Алфред Полгар (1873-1955) написао је: „Најбоље је бити нерођен, кажу мудри. Али ко је тај срећник? Ко је ово радио раније? Само једном међу хиљадама.”
Мисао на почетку звучи помало апсурдно, али ако се удубимо у њу, може нам открити дубљи увид у процес рађања, живота, смрти и поновног рађања.
Такође можемо осетити значајно обесхрабрење у Полгаровој глави. То не указује на то да је живот леп и да је „вриједан живљења“. Само неколико је успело да се не роди. Ми нисмо једни од тих срећника. Рођени смо, живимо.
Али можемо на то гледати и другачије. Можда је чињеница да смо приморани да живимо јединствена прилика да испунимо оно што (заједно са
микрокосмички преци) нисмо успели.
Али прво, да видимо када човек почиње да преиспитује смисао живота. Све док су му важне потребе (у погледу људи, околности или њега самог) задовољене, ово питање се код њега не поставља. Она исплива на површину само у околностима које карактерише осећај недостатка и фрустрације. Међутим, пошто су наше потребе веома различите, питање смисла живота се не буди код свих људи.
То су људи који углавном имају потребе које се могу задовољити. Ако се деси да не могу да задовоље неку потребу, замењују је другом, коју је лакше прећутати. Умеју да буду све „скромнији“ и задовољни су оним што испуњава. А има људи које изгриза осећај унутрашњег недостатка, иако су им основне потребе задовољене. Ништа не може утишати осећај фундаменталног дефицита.
Наравно, живот не карактерише само осећај недостатка, несреће и патње. У животу осећамо срећу и када волимо и када смо вољени, када доживљавамо радост и радост слободе. Али пошто ова осећања нису трајна, искуство њихове пролазности задаје нам бол.
Осећај недостатка повезан је са чежњом која потиче из непознатог извора. Она храни жељу за савршеном скромношћу, лепотом, трајним миром и срећом. Да би човек осетио чежњу, мора имати наслутити за чим чезне. Овај осећај доказује да нешто у нама зна да мора бити хармоније, лепоте, мира и среће. Можемо замислити како би било када би се наша чежња остварила.
Свима нам је познат диван осећај потпуног задовољства и олакшања када нам први гутљај хладне воде склизне низ грло после дуже жеђи. Тако смо задовољили психички недостатак. Како би било утажити жеђ душе за слогом, миром и срећом!
Потребе људи, а самим тим и могућности да се те потребе задовоље, веома се разликују. Чежња за слогом, вечном лепотом, срећом и миром не може се задовољити у домаћем животу и код овдашњих људи. Бол овог искуства и увида наводи нас да преиспитамо смисао живота. Има ли одговора?
Очигледно је да нисмо једни од срећника који нису морали да се роде. Али – зар ова чињеница већ не садржи одговор на питање о смислу живота? Било је неопходно да смо рођени, у одређеном тренутку, на одређеном месту, од одређених родитеља. Ако можемо да прихватимо ово тумачење, пред нама су нови одговори на питање смисла живота.
Тубити се тада може схватити као прилика за развој и сакупљање искустава која воде до новог нивоа свести. Спознаја да се чежња за свеобухватном љубављу, миром и хармонијом не може задовољити на овом свету може постати смисао и циљ живота. Следи други корак: питање шта можемо да урадимо да се приближимо извору из којег се напаја наша чежња.