У Вагнеровој опери пустињак каже ово на Парсифалово питање о Гралу: „Не може се рећи. Али ако сте изабрани за то, знање није изгубљено.” Изабрани трагалац је онај који проналази Грал у себи.
Сазнање о гралу, о тајни бесмртности, скривено је у сваком човеку. Ако пред унутрашњим искуством сазре прави тренутак, ово сазнање поприма симболички лик пустињака. Знање сазрева у срцу када човек престане да јури за благом овога света и постане свестан онога што је битно. Тако по други пут улази у замак Грала.
Парсифал, трагач за гралом, поново се налази у искушењу у Вагнеровој опери. Брат таме Клиндсор ствара пред собом магичну башту у којој га астралним слепилом окружују прелепе ружичасте девојке. Врт је царство жудње, астрално царство ове природе, искушење коме су некада подлегли краљ Амфортас и други бесциљно лутајући витезови Грала.
Ово је лак задатак за Парсифала. У његовом бићу више нема везе са нижим жељама, он пролази кроз магичну башту неповређен. Али то још није решено.
Кундри – Ордеал
Одједном се појављује Кундри, жена коју Вагнер приказује као страшну старицу, али у обичном свету као блиставу, заводљиву лепотицу. У микрокосмосу човека, Кундри отелотворује оно што називамо чуваром прага. То је збир свих пожудних сила смртничке природе које носимо у себи. Свако ко жели да трајно уђе у замак Грала мора проћи стражу прага. Још од Амфортасове повреде, Кундри путује светом да пронађе лек за своје ране, али ниједан лек на овом свету не може помоћи Амфортасу.
Пасифалу такође привлачи Кундри у почетку. Она га грли и привлачи до себе. Парсифал замало не подлеже њеним чарима. Али када га Кундри пољуби, када жели да се повеже са њим, његова унутрашња визија се буди у делићу секунде. И у тренутку визије он изненада схвата шта се догодило Амфортасу.
Он види страдање природе, која, као и он, жуди за спасењем, а свој задатак остварује у дубоком, готово бесконачном саосећању са оштећеном природом. Ко је некада био чиста душа, постаје у саосећању онај ко зна. Одбија се од Кундрија и проналази пут до замка Грала. Тако је Кундри спасен од свог еонског ходочашћа и неуспешне потраге за леком за болесног краља Фишера.
Свето копље се враћа
Амфортас једном није био у стању да се одупре Кундри и тако је постао рањив. Црном брату Клиндсору, који је изабрао пут преваре, одузели су му копље и њиме нанели неизлечиву рану власнику копља.
Када је Парсифал прошао кроз искушење, Клиндсор је љутито бацио копље на њега. Али копље се зауставило изнад Парсифалове главе, и он га је ухватио и однео са собом у замак Грала да њиме залечи Амфортасову рану. Копље, као симбол светог, исцелитељског Духа Божијег, једини је лек за ову рану.
Амфортас сада коначно може да умре, а Парсифал постаје онај који зна након упознавања Кундрија. Његова чиста, бесмртна душа видела је страдање неискупљеног света и сада је спремна да уђе у тајне Духа. Парсифал постаје краљ свештеник, духовни човек који открива Грал за братство и човечанство и из њега дели светлост Божију као свету храну.
Тако се завршава Вагнерова последња опера, а такав је безвременски циљ сваког трагача за Гралом.
Трагати за Гралом значи живети живот који има за циљ поновно рођење бесмртне душе; живот који води на пут хришћанског посвећења, пут ка унутрашњој светлости душе и духа.
Опширније:
Тајна Светог грала, део 4
Легенда о гралу Јосифа Ариматејског
