По легенди је Перцевал племенити витез и взтрајни искалец грала. Је чистега срца, погумен, срчен,вздржљив. Такшна је класична слика Перцевала, како се налазимо у различитим текстовима. Сам Перчевал није задовољен с темом, да је само племенит, погумен ин срчен, иако му гре на први поглед као витезу прав добро.
Његова душа изкушава професионалност, која је далеко изнад омењене врлине. Срчност, погум ин племенитост со ле спољни одрази његове душевне ин духовне поти, који му је наложена. Пот мора најти в бројним блодњах у преизкушњах.
Прво си на кратко прикличимо у меморију садржаја легенде.
Легенда о гралу Цхретиена де Троиеса
Легендо о гралу срећемо у мноштву изрочилих, који се у теку столетиј одлично изобликовала. Најстарији верзија је Згодба о гралу францоског трубадурја Цхретиена де Троиеса из лета 1188.
Перчевала, јунака тега епа, васпитала је мати Херзелеиде (нем. бол срца) у гозду далеко од људи.Там Перчевал некоч је срео витеза, и сам се же од младих чуо за то налого. Привлачи га двор краља Артурја з омизјем племенитих витезов. Полег срчности, храбрости и племенитости одликује младега Перчевала и посебна чистост срца. Рихард Вагнер опише то стање као недолжно душо.
Каснеје се млади витез срео са рибичем, за који се изкаже, да је гралски краљ ин да трпи за худо болести. На краљевем граду преме Перчевал драгоцен меч у доживи тајанствени спревод: у дворано принесејо грал у крвавече копје. Грал је драгоцена чаша злата, из које произилази жаречи сиј; једи, заужите мед обредом, па учесником поклањајо неумрљивост.
Перцевал зачудено опажа дешавање, а због своје младости наивности заборави поставити одлучујуће питање, који га навзочи желео од њега: Кому, чему служи грал?
З норчевањем ин посмехом поспремијо Перцевала в свет обичајног витешкега живљења. На Артурјевом граду срела се ше Кундри, дивјо жено, ки га грдо озмерја ин му одкрије: че би правилно поставио питање, би се краљ рибич решио трпљења. Претресен се Перцевал поново поправи на пот, да би наш гралов град.
Шеле по многим годинама блодењ и преизкушењ коначно сусрећу старега пушчавника, који му је објаснио, кај помени реснична повезаност з гралом.
Ту се прича Цхретиена де Троиеса конча. Еп је фрагмент. Пот до грала се конча там, где Перчевал доби впоглед у деловање Бога, где се в њем причне пребујати нова завест.
Надаљњем догађају морамо следити на основу других извора. Прво гре за питање:
Кај ин где је гралов град?
У првом скупу чланака споменули смо причу о Гралу Хермеса Трисмегиста. Грал је описан као сасуд који је Бог потопио у земаљски живот да би људима дао свету духовну храну у њему.
Замак Грал може за нас да симболизује област у којој се Бог, Дух, сусреће са човеком. Ово царство је ниво душе, али не обичне, смртне душе, већ душе Божије, која је скривена у човеку као путир. Розенкројцери је зову ружом срца; симбол руже се такође често појављује заједно са Гралом.
Ружа срца не долази из обичног света са својим овде и изван њега, већ из области коју Библија назива рајем, једном Ово је поље вечности, које не познаје ни супротности ни смрт, и прича о Гралу назива далеком земљом.
Дворац Грал није доступан свима. Она је скривена и невидљива обичној, смртној свести усмереној на природу. Може га пронаћи само трагач за Гралом – човек који је почео да прати своје бесмртно језгро душе и тражи пут унутрашње промене. Једног дана ће срести Амфортаса, краља рибара, који ће га повести са собом у замак Грала.
Амфортас и трагична праисторија Парсифалове епизоде
Према легенди, Амфортас је рањени краљ. Он је водећи свештеник Братства Грала који живи у замку Грал. Амфортасов задатак је да исправним ритуалом отвори чудесну чашу, у коју се затим улива светлост Божија – често симболизована у облику голуба – и претвара у свету храну. Конзумирају га браћа Грал и даје им вечни живот. Такав је део приче у Вагнеровој опери Парсифал.
Само Амфортас може да води ритуал, али му рад наноси бескрајан бол због ране. Повреду је нанело сопствено копље, које му је одузео Клиндсор, одметнути брат. Напустио је замак Грала и изабрао пут таме, преваре и црне магије. Клиндсор је завео Амфортаса тако да је он својом вољом почео да се бори против зла.
Фатална битка са злом
Амфортас је подлегао искушењу. Напустио је замак и започео битку са светом. Висећи између живота и смрти. Не може да умре, а живот му је постао мучење, јер је рана неизлечива. Само чиста душа, која би из саосећања поставила одлучујуће питање Коме, чему служи грал и Шта те мучи, могла би да га излечи и спасе од бола.
У епу о Гралу, свака особа може да симболизује унутрашњи аспект хероја. Оно што Парсифал види само је унутрашња, зрцална слика онога што је у њему самом. Он види огледало управо у тренутку када је принуђен да га препозна, разуме, реши и искупи.
Амфортас је, дакле, оно што пати у себи, а уједно и оно што га снажно подстиче да тражи Грал. То је његово пало унутрашње језгро које је некада подлегло искушењу и повезало се са светом супротности и почело да се буни против зла овога света.
Тако је опљачкана веза са Духом Светим, чији је симбол копље. Губитак Светог Духа, који је цар некада поседовао као стваралачку способност, изазвао је неизлечиву рану. Стога је увек потребна нова личност да открије унутрашњи пут и дозволи души да се поново повеже са Духом. Такав човек је у легендама представљен као херој, у нашем случају Парсифал.
Како розенкројцери тумаче Грал
Розенкројцери правдају немир и незадовољство трагача за гралом чињеницом да у слечернику пребива нешто што не долази из ове природе. Човек се посматра и доживљава као двојно биће. Она припада смртној природи са својим разумом, осећањима и смртном душом, али је у стварности много више: то је бесмртни микрокосмос, свет у малом, у коме је некада функционисао бесмртни облик изражавања са способношћу сопствене креације. Падом је дегенерисала и била ухваћена у свет грубе материје.
Легенде описују пад као искушење коме је Амфортас подлегао. Од тада, људски микрокосмос мора изнова и изнова да се инкарнира у смртну материју да би стекао искуство и једног дана пронашао пут до првобитног света. Личност рођена из природе умире, а жетва искуства је утиснута у микрокосмос и доступна је за следећу инкарнацију.
Прави узрок патње
Бесмртно језгро микрокосмоса, бесмртна душа, од које је остала само ружа, пати кроз непрестано понављане инкарнације. Он то заиста не жели. Она пати зато што је ухваћена у свет и стално је бачена између добра и зла, између живота и смрти.
Доживети и спознати узроке патње у сопственом бићу значи поставити одлучујуће питање Ујец шта те мучи. Амфортас оличава искуство у сопственом ентеријеру. Некада је био повезан са Божјим Духом, али сада доживљава жесток бол сваки пут када га Дух додирне. Ово стање се може завршити само спасењем. Дакле, током многих инкарнација, особа мора да сазри и да се искупи у неком тренутку. Не може му се рећи шта да ради, већ мора сам да стекне знање.
Парсифал није поставио питање када је први пут посетио замак Грал, тако да мора да се врати нормалном животу и бори се тамо док се не умори. Тек тада упознаје пустињака који му говори све што треба да зна.
Опширније:
Тајна Светог грала, део 3
Пустињак, коначно суђење и повратак копља
