Четврти дан алхемијског венчања Кристијана Розенкројза

Четвртог дана алхемијског венчања ЦРЦ доживљава смрт и нови почетак. То је дан представе у сунчаној кући и дан одсецања глава. Читате оригинални текст са неким одабраним коментарима Езотеричне анализе Јана ван Рикенборга.

Езотерична анализа алхемијског венчања Кристијана Розенкројца (у оригиналу Цхимисцхе Хоцхзеит Цхристиани Росенцреутз анно 1459) Јан ван Рајкенборг

Четврти од седам дана алхемијског венчања Кристијана Розенкројза је дан представе у кући сунца и дан одсецања главе. Овде читате оригинални текст четвртог дана из посвећеног романа Јохана Валентина Андреаеа (објављеног 1616). Текст садржи неке одабране коментаре на езотеричну анализу Јана ван Рикенборга.

_______________

Пијте из првобитног бунара: Хермес

И даље сам лежао у кревету, лењо гледајући све бриљантне слике и фигуре у својој соби. Одједном сам зачуо музику труба, као да је празнична поворка већ почела. Мој младић је у налету страха скочио из кревета. Више је личио на мртваца него на живог човека. Можете замислити како сам се осећао, јер је рекао да су се остали управо представили краљу. Нисам знао ништа боље него да пролијем вреле сузе и проклињем своју лењост. Још сам се облачио када мог младића одавно није било и истрчао је из собе да види шта се дешава. Убрзо се вратио са радосном вести да ништа није пропуштено. Преспавао сам само доручак. Нису хтели да ме буде због година. Сада је дошло време да идем с њим на бунар, где се већина осталих већ окупила.

После ове утехе вратила ми се духовна снага. Убрзо сам завршио са облачењем. Пратио сам младића до поменуте баште, до бунара.

Када смо се поздравили, госпођица ме је прекорила због дугог сна. Онда ме је ухватила за руку и повела до бунара. Тамо сам открио да лав уместо мача носи прилично велику плочу. Док сам је гледао, схватио сам да је одузета са старих споменика и пресељена овамо да јој укажем већу част. Натпис је због старости био нешто избледео. Желео бих да то представим онаквом каква јесте да би сви могли да размишљају о томе.

После толиких болести које је људски род морао да претрпи, ја, Хермес, по Божијем плану, течем овде као праизвор, исцељујући се уз помоћ уметности и медицине. Ко може нека пије, ко хоће нека се опере, ко се усуђује нека ме камењем гађа. Пијте, браћо, и живите!

Натпис је био лак за читање и разумевање. Вероватно је овде постављен јер је био читљивији од осталих натписа.

Пошто смо се у бунару опрали и сваки из њега пио својом златном чашом, морали смо да пођемо за госпођицом у предсобље и тамо обучемо нову одећу. Биле су од чистог злата и лепо украшене цвећем. Сваком од нас је дато и златно руно са драгим камењем. Сваки од каменова је деловао другачије, према силама присутним у њему. О руну је висио тежак златник. На једној страни су били приказани сунце и месец, а на другој следећа изрека:

Моонлигхт
сијаће као сунце
и сунчеви зраци
биће седам пута светлије
као сада.

Коментар бр. 24: Хермес је исконска фонтана

Овде се, можда на неочекиван начин, назива порекло целог розенкројцера и целокупног гностичког мишљења: то је Хермес. Сва права ослобађајућа мудрост и сва права религија потичу од Хермеса Трисмегиста, Трипут Великог. (…) Ко је био, односно ко је Хермес? Хермес је Дух који се открива, истина, који жели да опије сваког човека. Даље се каже: Човечанство је толико повређено да његов извор више није доступан. (…) Дакле, говоримо о Божијем плану, по коме се човечанству нуди уметност која доноси исцељење, царска уметност, уз помоћ које истина поново може бити доступна свима који је траже и желе да се у њој очисте. Може доћи до рестаурације, лечења. Ко се бави и користи ову чисту уметност, враћа се истини. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, други део, стр. 8)

Краљевско вијугаво степениште води у горњи хол

Наш стари накит су ставили у мали сандук и поверили га једном од слугу. Онда нас је млада дама извела напоље. Музичари су већ чекали на вратима. Сви су били обучени у црвени сомот са белим обрубом. Затим су отворили врата која су водила до краљевог кривудавог степеништа, а ја их никада раније нисам видео отворена. Заједно са музичарима, млада дама нас је повела уз триста шездесет пет степеница. Били су украшени само драгоценим и уметничким делима. Што смо даље ходали, украси су постајали све сјајнији, док коначно нисмо стигли до врха осликаног лука. Тамо нас је чекало шездесет младих жена, обучених у скупоцену одећу. Након што су нам се поклонили, а ми смо им и ми указали поштовање колико смо могли, музичари су се опростили. Морали су поново да сиђу низ степенице и врата су се затворила за њима.

Зазвонило је мало звонце. Појавила се лепа млада жена и дала свакоме по ловоров венац, а наша млада по ловорову гранчицу. У међувремену, завеса је подигнута. Видео сам краља и краљицу како седе тамо у свој својој слави. Да ме јучерашња краљица није тако љубазно опоменула, ја бих се сетио и имао такав неизмерни сјај за небо. Иако је сала блистала у злату и драгом камењу, краљичина одећа је била толико квалитетна да сам једва могао да је погледам. Да сам раније сматрао нешто лепо, овде је све било узвишено изнад тога као звезде на небу.

Коментар бр. 25: О важности младог пара

Сви они који су због описаног менталног квалитета у стању да се уздигну спиралном путањом и могу да уђу у центар епифизе, оживљавају овим најмоћнијим центром перцепције који човек може имати. (…) У овом сложеном, још потпуно непознатом систему, аспирант се суочава са суштинском силом и начином краљевства, централним додиром Духа који се огледа у соларном макрокосмосу. Ова сила делује двоструко, има два аспекта: позитиван и негативан, мушки и женски. Алхемијско венчање говори о „краљу“ и „краљици“. То је двојна сила која се појављује у многим природама. Неопходан је јер позитивни, мушки аспект омогућава, а негативан, женски аспект рађања остварује. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, други део, стр. 34)

У међувремену је ушла млада жена. Затим је свака од девојака узела по једну од нас за руку, и били смо са великим поштовањем представљени краљу. Тада је млада жена почела да говори:

„Вашем краљевском величанству мора да је било драго што су се господа која су овде присутна одважила овде у вашу част, упркос опасности која је задесила и њихова тела и животе. Они су такође углавном погодни за повећање краљевства и земље вашег величанства, као што можете сами да проверите са сваким од њих. Као ваш поданик, желео бих да их представим вашем величанству са понизном молбом да ме ослободите мојих дужности и што је могуће љубазније затражите информације о мом понашању.” тло.

Сада би било умесно да свако од нас да примедбу. Али пошто ниједна реч није изашла из ничијих уста, стари Атлас је коначно иступио и проговорио у име краља:

„Ваша Краљевска Величанства радују се вашем доласку и обећавају свима своју краљевску милост. Они су задовољни вашим поступцима, драга млада дамо, па нека вам се одаје краљевска почаст. Њихово мишљење је да и данас треба да водите наше госте, јер вам они ни у чему не могу да се зале“.

После ових речи, млада жена понизно је подигла гранчицу са земље. Морали смо да се повучемо заједно са њом.

Три краљевска пара

Сала је била четвороугаона, ширина пет пута већа од дужине. На излазу је, међутим, био велики лук, као некаква врата. Испод њега су стајала три сјајна, краљевска седишта у кругу. Средњи је био нешто виши од друга два. По двоје људи су седели на сваком седишту. На првом је био стари краљ са седом брадом, а његова супруга поред њега била је изузетно лепа и млада. На трећем месту седео је средовечни црни краљ. Поред њега је седела ситна, стара мајка која није носила круну, већ је била покривена велом. У средини су седела два младића. На главама су имали ловорове венце, а изнад њих је висила велика, скупоцена круна. Али нису биле тако лепе као што сам замишљао. Али морало је бити.

Коментар бр. 26: О значењу црног пара

У природно рођеном човеку говоре две природе, два гласа: глас добра и зла. Оба имају позитивне и негативне аспекте, мушке и женске. Зато их симболизују четири фигуре у горњој дворани, у храму главе: два краља са својим женама. Ако црног краља и његову супругу називамо „злим“, ову ознаку морате разумети у гностичко-филозофском смислу. Шта је зло? Зло није само злочиначко, инфериорно и лоше. У гностичком смислу, зло је све оно што физичку особу везује за најнижу тачку материјалности и жели да та особа ту пронађе сврху свог живота. Оно што је добро? У истом гностичко-филозофском смислу, добро је све што телесни човек чини да би на најнижој тачки материјалности, где нема мисије, нашао решење за више или мање дубоко осећан, истинит и чист живот. Тако откривамо да су добро и зло у овом свету непостојаности блиско повезани, неодвојиви, непрестано раде једно против другог и дијалектички се држе у покрету. Оно што гради једно, руши друго. Дакле, човек у смртној природи остаје далеко од своје мисије. Четири краљевске фигуре у горњој сали симболизују ову идеју. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, други део, стр. 90)

Купидон

На округлој клупи иза њих је седело неколико стараца. Нико од њих није са собом имао мач или било које друго оружје, што ме је веома изненадило. Нисам видео ни другог телохранитеља, само неколико младих жена које су јуче биле са нама. Седели су са сваке стране лука.

Не могу да ућутим чак ни малог Купидона, који је летео тамо-амо. Дизала се и лепршала углавном око велике круне. С времена на време је сео између двоје љубавника и играо се својим луком, да, понекад је то чинио као да је хтео да испали стрелу у неког од нас. Дечак је био толико обешен да није поштедео ни птичице које су у јатима летеле по хали, већ их је задиркивао где год је могао.

Забављао је и младе жене. Ако су успели да га ухвате, нису га одмах пустили. Овај мали дечак је свима био тако забаван и радостан.

Магични олтар

Пред краљевима је стајао мали, изузетно љупки олтар. На њему је лежала књига од црног сомота, ту и тамо украшена златом. Поред ње је стајала мала свећа на свећњаку од слоноваче. Иако је био веома мали, мирно је горео. Да Купидон није дувао у њега с времена на време из забаве, уопште не бисмо мислили о томе као о ватри.

Поред свећњака стајао је сфероид, или небеска сфера, која се сама од себе окретала. Постојао је и мали сат који је откуцавао. На њему је стајала мала кристална фонтана из које је непрекидно текла крваво црвена бистра вода. Поред ње је била лобања. Унутра је била дуга бела змија. Иако је био омотан око лобање, реп му је увек био у једној од очних дупљи, а глава у другој. Никада није напустила лобању. Ако би се десило да је Купидон мало уштипне, она је тако брзо нестала да смо се сви зачудили.

Поред олтара, у просторији су биле и необичне слике које су се кретале као да су живе. Показивали су чудне фантазије и немогуће је да их све опишем.

Коментар бр. 27: О значењу магијског олтара

Олтар је жртвеник и јасно је да царска сала у центру епифизе мора бити место савршене жртве која је тек сада могућа. Три аспекта, дух, душа и тело, су међусобно повезани. Они се морају алхемијски преобразити у истинског, новог, Богочовека кроз потпуну самопрегор. Зато свећњак од слоноваче са свећом која тихо гори стоји наспрам земаљске кугле. Ово није глобус Земље, већ глобус неба, моћна слика соларног макрокосмоса. (…) Бела змија која се креће око читавог олтара са лобањом у средини представља вечно делујућу мудрост, мудрост и савршенство Божије, савршено препород и апсолутну бесмртност коју треба остварити Духом Божијим. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, други део, стр. 44-45)

Неваљале младе жене

Док смо одлазили, чула се тако чудна вокална музика да нисам знао да ли долази од младих жена које су још увек биле остављене или са слика.

Били смо задовољни и спремни да одемо заједно са девојкама. Музичари су се поново појавили и повели нас низ кривудаве степенице. Врата су пажљиво затворена и закључана. Када смо стигли у салу, једна од девојака је рекла: „Сестро, чудим се што си се усудила да будеш међу толиким људима, а наш вођа је одговорио: „Сестро моја, никада нисам ни за кога марила њега.“ показала је на мене. Ове речи су ми припале срцу, јер сам схватио да ме она исмијава због мојих година, пошто сам био најстарији од свих. Међутим, утешила ме је обећањем да ће, ако се према њој понашам како треба, да скине тај терет са мене.

У међувремену је послужен ручак. Сваки је седео поред своје невесте. Провели су време уз пријатељски разговор. Али не смем да откривам шта је био садржај њихових расправа и шала. Већина питања се односила на уметност, из чега сам могао да закључим да се уметношћу баве и стари и млади.

Питао сам се како да поново постанем млад и због тога сам био мало тужан. Млада жена је то приметила и рекла: „Примећујем шта недостаје овом другару. Ако спавам са њим следеће ноћи, ујутру ће сигурно бити срећнији.” Иако ми је лице обојило руменило, морао сам да се смејем својој несрећи.

Једно обећање и много изговора

Али био је овде неко ко је хтео да се освети младој жени због моје срамоте. Стога је рекао: „Надам се да ћемо не само ми, већ и друге младе жене потврдити нашем брату оно што је председавајућа млада жена обећала: да ће следеће ноћи спавати с њим.

„Била бих сасвим задовољна тиме“, одговорила је млада жена, „да не морам да се плашим својих сестара. Не би им било у реду да сам против њихове воље бирао најлепше и најбоље“.

„Сестро“, додао је други убрзо затим, „изгледа да те твоја висока позиција није учинила племенитом. Пошто бисмо, уз ваш пристанак, желели жребом да изаберемо присутну господу за сабраће, вољни смо да вам дамо право првенства.“

Схватили смо то као шалу и поново почели да причамо. Наша млада дама, међутим, није могла да престане да нас задиркује и поново је кренула: „Господо, како би било да срећа одлучи ко ће с ким да спава?“

„Врло добро“, рекао сам, „ако другачије не може, не смемо одбити такву понуду, пошто је одлучено да се проба после вечере, нисмо хтели више да седимо за столом“. Тако смо устали и свако је отишао са својом младом. – Не – рече вођа – не може тако. Да видимо како ће нас срећа спојити.” Растали смо се једно од другог.

Унапред договорено одбројавање

Почела је размена мишљења како приступити стварима. Ипак, била је то договорена утакмица, пошто је домаћин убрзо предложио да станемо у круг. Она ће почети са одбројавањем. Сваки седми би требало да буде задовољан седмим, било да је жена или мушкарац. Нисмо смислили смицалицу и пустили смо да се тако деси. Иако смо мислили да стојимо до краја, младе жене су већ биле распоређене између нас и свака је знала своје место. Домаћин је почео да броји. Дошла је до прве младе жене, након чега је седма опет била млада, па тако и следећи пут. То се наставило све док, на наше изненађење, све младе жене нису елиминисане, али ниједна од нас.

Тако да смо ми јадни наивци остали сами и морали смо да дозволимо да нам се смеју. Испоставило се да су нас поштено преварили. Ко нас је видео у нашем реду, пре би помислио да је небо пало, него да нико од нас неће бити изабран. Тако је та шала била завршена, а ми смо биле младе невесте.

У међувремену нам је дошао и мали, висећи Купидон. Био је овде у име краљевског величанства, и донео нам је пиће у златном пехару. Пошто је у исто време позвао нашег вођу код краља и објаснио да овај пут не може дуго да остане код нас, нисмо се могли баш спријатељити са њим. Уз захвалницу која приличи кмету, пустили смо га да одлети.

Коментар бр. 28: О важности невеста и пажева

Алхемијско венчање је о невестама и младожењама. Очигледно их има много; сваки кандидат има своју младу и младожењу. Шта то значи? Ако сте заиста постали кандидат за гностичке мистерије и ново стање ума је присутно у вама, гностичка светлосна сила почиње да тече у епифизу. Ова духовна суштина у почетку има два аспекта, два пола, позитиван и негативан, мушки и женски. Древни Кинези су говорили о јину и јангу. Две духовне силе светлости које Алхемијски брак назива Краљ и Краљица теку кроз цео систем личности. Преко система чакри и чулних центара подељени су на стотине различитих зрачења и утицаја. Дакле, има много страница и младих жена које у кандидату делују као слуге Гнозе. (…) Зраци Гнозе помажу и просветљују позитивном и негативном активношћу, али се никада не повезују са било чиме смртне природе. Силе нове природе не могу да се повежу са старом. Међутим, обећање остаје истинито: ко иде путем биће спасен од слабости, дијалектичког умирања, односно старости. (…) Тако се показује да се иза ових декамеронских прича крије висока, племенита и утешна истина. Гностичка светлост иде са нама на свим нашим путевима. Чак је и Божја љубав у нама. Али не можемо понизити ово величанство. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, други део, стр. 56-57)

Пратња до сунчане куће

Пошто су у међувремену моји сапутници били одушевљени, што је пријало и девојкама, оне су почеле пристојно да играју, што сам пре са задовољством гледао него учествовао у игри. Моји меркуријалци су ушли у журку као да су то дуго учили.

После неколико плесова вратила се наша домаћица и обавестила нас да су уметници и њихови помоћници понудили да изведу веселу комедију за част и задовољство краљевског величанства пре њиховог одласка. Ако желимо да јој присуствујемо и пожелимо добродошлицу краљевском величанству у сунчану кућу, они би били задовољни тиме и уделили би нам своју милост. Прво смо се понизно захвалили на указаној части и понудили све наше безначајне услуге.

Млада дама је то саопштила њиховим величанствима и рекла да очекују њихова величанства у ходнику. Тамо су нас одвели, али нисмо дуго чекали, јер се већ приближавала краљевска поворка, али без музике. Испред је ишла непозната краљица која је јуче била са нама, са малом, скупоценом круном, обучена у бели атлас. Носила је само мало распеће од бисера, које је данас висило између младог краља и невесте.

Иза ње је ишло шест поменутих девојака у два реда. Носили су краљевско благо које је припадало малом олтару. Уследила су три краља, усред којих је шетао младожења. Био је једноставно обучен у црни атлас по италијанском моду. Носио је мали црни округли шешир са исто тако црним шиљастим перјем. Љубазно га је скинуо пред нама да нам покаже своју милост. Поклонили смо се и ми као пред првим краљем, на шта смо били опоменути.

После краљева дошле су три краљице. Двојица су била скупо обучена. Само је средњи био потпуно црн. Купидон је носио њену папучу. Тада су нам дали знак да их пратимо. Младе жене су кренуле за нама, а стари Атлас је завршио поворку.

Прошли смо кроз многе богато украшене ходнике. У сунчаној кући стигли смо до моћне позорнице, где је поред краља и краљице требало да присуствујемо и комедији.

Коментар бр. 29: О значењу соларне куће

Кућа сунца је светилиште срца. Сунце је Дух, Краљ и Краљица. Срце је место где Дух мора да обитава када се потпуно сједини са душом и када се стварно и потпуно прославља краљевски брак. Пинеална жлезда, моћни центар, је место где улази Дух. Док су кретали према горе, кандидати су открили да су краљ и краљица већ присутни, али још нису крунисани. (…) Нова душа је само сјај. Ако га Дух не усмерава, оно пада у неодређено стање и сопство које још постоји може почети да делује на веома негативан начин. (…) Сада је велики процес алхемијске промене директно утиснут у душу, у ментално стање кандидата. Дакле, „душа зна како се препознаје“, односно налази се у стању које непрестано води стварном деловању, усмереном ка Духу. Стога се припрема срца описује као позоришна представа. Ово је симболичан приказ предстојећег, великог рада који је указано сваком кандидату који се директно тиче. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, други део, стр. 58-59)

Позоришна представа у сунчаној кући

Стајали смо десно од краљева, иако нешто удаљени од њих, а младе жене лево, осим оних које су носиле краљевске ознаке власти. Одређено им је посебно место на самом врху. Остале слуге су, међутим, морале да стану испод између стубова и да се тиме задовоље.

Пошто су се у овој комедији морале уочити многе особености, укратко ћу је описати.

Први чин: Пронађена невеста

Прво је дошао стари краљ са неким слугама. Пред престо је донета мала кутија са поруком да је пронађена у води. Када је отворена, у њој се налазило лепо дете и, поред неких драгуља, мало, запечаћено, пергаментно писмо са натписом: „За краља“. Плакао је када је то прочитао. Затим је обавестио слуге да је краљ Замора силом отео земљу његовог рођака и побио све краљевске потомке осим овог детета. Планирао је да после неког времена ожени сина ћерком свог рођака. Краљ се заклео на вечну мржњу и освету Замору и његовим помоћницима за све што се догодило. Затим је наредио да се дете васпитава с љубављу и почео да се наоружава. Ове припреме и школовање девојчице — кад је била мало старија, предата је старом учитељу — испунили су цео први чин фином и похвалном краткоћом.

У медигри су се потукли лав и грифон. Лав је победио, што је било разумљиво.

Други чин: Заморац и невеста

У другом чину појавио се и заморац, црни, издајнички човек. Био је нестрпљив да чује да је његово убиство откривено и да му је девојка лукавством побегла. Стога се саветовао како да надмудри тако моћног непријатеља, што су му саветовали и они који су од глади побегли к њему.

Девојка му је, упркос свим очекивањима, поново дошла у руке. Намеравао је да је задави, али су га на чудесан начин превариле сопствене слуге. Тако се овај чин завршио необичним тријумфом заморчића.

Коментар бр. 30: Непријатељ

Ово је друга лекција коју свака душа која се препорађа мора научити и држати пред очима сваког дана. Када душа почне да се креће, она се усмерава ка свом једином циљу, и тако утиче на личност, коју Хермес назива „зрачењем душе“. При томе неминовно призива противникову силу. У средишту епифизе не тече само сила Духа, која ствари поставља на ноге, већ и дијалектичка сила кундалини, сила обичне природе, коју у епифизном центру симболизује „заморац “, стари тестамент. (…) Али, како је чудно, чак и заморац варају сопствене слуге! На чудесан начин, каже наратив. Заморец има две врсте слугу јер његово животно поље и покретачка снага представљају поље и силу супротности. Дакле, ако је на делу зло, мрачно, због природе дијалектике, и добро ће почети да делује. Сви знамо варљиву игру сталних промена: добро које се претвара у зло, и зло које прати добро. Сетите се многих моћних догађаја у светској историји када су процеси који су се одвијали великом снагом, снагом и интелигенцијом увек неодољиво претварани у своју супротност. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, други део, стр. 65, 67)

Трећи чин: Ослобођење невесте и њено обећање

У трећем чину, по краљевој команди, велика војска се окупља против помораца. Предводио га је храбри стари витез. Напао је земљу заморца, насилно ослободио девојку из куле и поново га обукао.

Брзо су поставили сјајну позорницу и на њу довели своју госпођицу. Убрзо се појавило дванаест краљевских изасланика, пред којима је именовани витез одржао говор. Обавестио је да ју је најмилостивији краљ не само једном спасао од смрти, већ да ју је до сада краљевски васпитао, а она се није увек понашала како треба. Његово краљевско величанство изабрало ју је за жену његовог сина и желело је да припреми веридбу у свакој милости, ако она положи заклетву пред његовим величанством. Прочитао је неке бриљантне појмове које би вредело навести да не траје предуго.

Укратко, млада жена се заклела да ће се свега верно придржавати и што љубазније захвалила на овој милости. Почеше да певају, славећи Бога, краља и младу жену, и напустише сцену.

Коментар бр. 31: О значењу завета

Када се душа ослободи самоће, или тек почиње овај процес ослобођења, она се најављује као будућа супруга краљевог сина. Морате ово добро разумети! Чим се душа поново роди и ослободи самоће, седам духова се повезује са њом и почињу припреме за право алхемијско венчање. Право свадбено славље може се десити само када се у потпуности поштују услови и када му се душа посвети. Тада се Дух може повезати са њом у савршеном јединству. Преображењем се мења и телесни човек и све троје, Дух, душа и тело, постају тројство. (…) Касније ће се, међутим, видети да је испуњење завета сасвим другачије од давања обећања, иако је било поткријепљено светим заклетвама. (Јан ван Ријцкенборгх: Алхемијско венчање, други део, стр. 70-71)

Четврти чин: Неверна невеста

У међувремену, ради забаве, поставили су четири Данилове животиње, које је видео у визији и детаљно их описао. Све је имало свој смисао.

У четвртом чину, млада жена је повратила изгубљено краљевство. Била је крунисана, а неко време је са великом радошћу ношена по месту, украшена накитом. Тада су се појавили многи посланици, не само да јој пожеле срећу, већ и да виде њено величанство. Млада жена, међутим, није остала дуго у својој побожности, већ је поново почела дрско да се осврће око себе. Климнула је посланицима и господи, показујући своју праву природу.

Њено понашање убрзо је научио заморац, који није желео да пропусти такву прилику. Пошто јој дворски учитељ није обраћао довољно пажње, лако је била заслепљена обећањима, тако да није очекивала ништа добро од свог краља, већ се постепено потајно потпуно предала заморцу. Ово последње је пожурио, и када ју је уз њен пристанак примио у своје руке, говорио јој је слатке речи тако дуго, док није покорио цело њено краљевство.

У трећој сцени чина, прво ју је натерао да се скине гола. Везао ју је за стуб на грубој дрвеној платформи, бичевао је, па чак и осудио на смрт.

Изгледало је тако тужно да је некима измамило сузе на очи. Онда су је голу бацили у тамницу да тамо чекају смрт. Кажу да се то догодило тровањем, које је није убило, већ је учинило губавом. Дакле, овај чин је углавном био тужан.

Током два чина приказали су лик Навуходоносора, чија су глава, груди, стомак, бедра и ноге били опремљени разним грбовима, о чему ће бити речи у једном од будућих објашњења.

Пети чин: Заморчева конкубина

У петом чину младом краљу је речено шта се догодило са заморцем и његовом будућом женом. Прво се за њу заложио код свог оца и одбио је да је препусти судбини. Уз пристанак њеног оца, послани су гласници да је утеше у њеној болести и заточеништву, али у исто време и да је прекоре због њене непромишљености. Она то није хтела да слуша. Пристала је да постане конкубина заморца, што је и учинила. Ово је саопштено младом краљу.

Тада се појавила група дворских лудака. Свако је са собом донео штап. Са њима су на брзину формирали глобус, који су исто тако брзо демонтирали. Била је то слатка, краткотрајна представа.

Шести чин: Друго ослобођење невесте

У шестом чину, млади краљ је одлучио да заморцу понуди борбу, што је и учинио. Заморац је убијен. Сви су мислили да је и млади краљ мртав. Најзад се освестио, спасао младу и припремио се за свадбу. У међувремену ју је препустио дворском тутору и дворском проповеднику. Први ју је страшно мучио. Тада је свештеник преузео његову улогу и постао тако зао, као да је хтео у овоме да надмаши све остале. Ово је саопштено младом краљу. Брзо је послао некога ко је зауставио насиље свештеника и окитио младу за венчање.

После овог чина приказали су огромног вештачког слона који носи велику кулу са музичарима, што је свима веома пријало.

Седми чин: Добар крај

У последњем чину младожења се појавила у невероватном сјају. Питао сам се како је тако нешто уопште могуће. Млада му је дошла у сусрет у истом сјају. Сав народ је викао: Виват спонсус, виват спонса (Живели сватови!). Овом комедијом сви су честитали нашем Краљу и Краљици на највеличанственији начин, што им је, како сам видео, изузетно пријало.

Најзад су неколико пута обишли као у поворци док сви нису почели да певају:

И
Веселимо се краљевом венчању
доноси љубавно време.
Нека песма свира
сви певају наглас:
нека му буде дарована срећа,
који нам га ствара.

ИИ
Невеста којој
дуго смо чекали
она му је дата у брак.
За шта смо се борили
имамо све.
И блажен је онај који гледа у будућност.

ИИИ
Добри родитељи
молим сада
Довољно су је контролисали.
У поштовању множи,
да би се појавиле хиљаде
од своје крви тако.

Затим су напустили сцену. Комедија је завршена радошћу и великим задовољством двеју краљевских личности. Већ је било вече. Стога смо заједно напустили место догађаја познатим редоследом. Морали смо да отпратимо краљевску личност уз вијугаво степениште до већ поменуте сале. Било је сјајно припремљених столова.

Краљевска гозба

Био је то први пут да смо позвани за краљевски сто. На средини сале постављен је мали олтар и на њега су постављени поменути краљевски знаци власти. Млади краљ је био веома милостив према нама, али није могао бити истински срећан. Иако нам се с времена на време обраћао, уздахнуо је. Мали Купидон се исмевао, показујући свој снобизам. Стари краљ и њихове жене били су веома озбиљни, само је жена једног од њих деловала весело. Нисам знао разлог за ово.

У међувремену, чланови краљевске породице заузели су своје место за главним столом. Седели смо код другог. На трећем су седеле одличне младе жене. Други мужеви и младе жене су морали да служе. То се десило са таквом мирноћом и озбиљношћу да се плашим да о томе причам. Али морам напоменути да су пре јела све краљевске личности обукле снежно белу, сјајну одећу и у њима селе за сто. Изнад стола висила је већ поменута велика, златна круна, чије је драго камење могло да осветли салу и без икаквог другог светла. Гореле су све свеће кандила на олтару. Ја стварно не знам разлог за то. Али приметио сам да је млади краљ ту и тамо слао храну белој змији на малом олтару, што ме је навело на размишљање.

Мрачна атмосфера

За забаву на банкету се готово искључиво побринуо мали Купидон, који није могао да нас остави на миру са својим несташлуцима, а посебно мене. Стално је говорио нешто смешно. Међутим, атмосфера није била срећна, све се одвијало врло тихо. То ме је навело да замислим да смо у великој опасности. Није се чула музика. Ако су нас нешто питали, морали смо да дамо кратак и брз одговор. То је све. Све је било толико чудно да је зној почео да тече кроз моје тело, а верујем да би и најсрдачнији човек изгубио храброст.

Заклетва на верност и пиће тишине

Када се вечера завршила, млади краљ је дао донети књигу са олтара. Отворио је и упитао нас још једном, после старца, да ли смо се предомислили и да ли ћемо остати с њим у љубави и патњи. Када смо то дрхтаво потврдили, тужно нас је питао да ли желимо да се пријавимо за њега. Нисмо могли да не потврдимо и то. Онда смо један по један устајали и својим рукама потписивали књигу.

После овог догађаја донели су малу кристалну фонтану и кристалну чашу. Краљевске личности су пиле из њега једна за другом. Понуђено је и нама, а потом и свим осталим људима. То се звало хаустус силентии (пиће тишине).

Тада су нам чланови краљевске породице пружили руку са поруком да их никада више нећемо видети ако им не останемо верни, што нас је заиста гануло до суза. Наш вођа је то обећао у наше име. Тиме су били задовољни.

Црна одећа

Зазвонило је звоно, остављајући краљевске личности тако бледе да смо скоро одустали. Одложили су белу одећу и обукли црну.

Застрли су и салу црним завесама, под прекрили црним сомотом и окачили завесу испод плафона. Све је ово већ било припремљено. Када су столови били рашчишћени и сви су сели на клупе у круг, а ми смо ставили црне капе, наш вођа који је раније изашао вратио се и донео шест црних тафт трака којима је везао краљевске очи.

Одсецање глава три краљевска пара и заморца

Када више нису могли да виде, слуге су донеле шест покривених ковчега. У средини је постављена нешто нижа црна столица. Најзад је у салу ушао крупан човек, црн као врана. У руци је носио оштру секиру. Прво су довели старог краља на столицу. Брзо су му одрубили главу и умотали му главу у црно платно. Крв је сакупљена у велику златну посуду. Ставили су је поред њега у припремљени ковчег, покрили ковчег и гурнули је у страну.

Тако се десило и са другима. На крају сам мислио да ћу доћи на ред. Али то се није десило. Чим је шесторици обезглављено, црнац је отишао. Пратио га је други човек који је на исти начин одрубио главу првом човеку испред врата и ставио му главу заједно са секиром у сандук. Мислио сам да је венчање заиста крваво. Не могавши да знам шта ће се још десити, покушао сам да контролишем своје мисли док нисам добио боље инструкције.

Коментар бр. 32: О значењу одсецања глава

Природно тело није циљ стварања. То је само оруђе, средство да се оствари још једно рођење, други циљ. Ако природно рођена личност жели да неутралише покретачку снагу себе пре него што нанесе много штете телу, друге силе се ослобађају. Рађа се стање духа које може да живи само у сили Божијој. Ако ови нови аспекти, који се, такорећи, потчињавају природнорођеној личности, заиста треба да ускрсну из мртвих, стара жаришта свести и живота морају бити замењена са седам нових жаришта док су још „живи“. (…) Можете разумети да се на крају четвртог дана алхемијског венчања приближава суд, врхунац и истовремено најнижа тачка: Голгота, смрт шест краљевских особа. Али то је смрт где моћно алхемијско искуство мора бити праћено васкрсењем. Ко жели да прихвати смрт, која ће постати живот, мора да схвати да је то моћан процес промене свих вредности, процес у коме кандидат мора да учествује потпуно свесно и свесно. (…) Можда сте постали свесни мистериозног џелата који и сам умире након погубљења. Ово је воља кандидата. Воља се зове првосвештеник, онај који магијски делује у природнорођеном бићу. Он је егзекутор који и сам умире у кандидату четвртог дана са још шесторо. (Јан ван Рикенборг: Алхемијско венчање, други део, стр. 105; 92-93)

Госпођа нам је наредила да се смиримо, јер су се неки уплашили и почели да плачу. Рекла нам је: „Животи ових људи су у вашим рукама. Ако ми будеш послушан, много више живота ће проистећи из њихове смрти.”

Онда нам је рекла да идемо на спавање и да не бринемо јер је оно што се догодило било исправно. Пожелела нам је лаку ноћ уз поруку да данас мора да гледа лешеве. Пустили смо да се ствари одвијају и наши младићи су нас одвели у спаваће собе.

Са својим младићем сам дуго разговарао о многим стварима, којих се и данас добро сећам. Чудио сам се његовом разуму. Његова намера је, међутим, била да ме успава, што сам на крају приметио и правио се да већ спавам. Међутим, сан ми није склопио очи јер нисам могао да заборавим обезглављене.

Ноћ седам бродова

Моје пребивалиште гледало је на велико језеро. Могао сам да га посматрам јер су прозори били близу кревета. У поноћ, када је сат откуцао дванаест, видео сам велику ватру на језеру. Уплашио сам се и брзо отворио прозор да видим шта се дешава. Приближавало се седам бродова, потпуно украшених светлима. Изнад сваке је такође лебдео пламен, крећући се напред-назад. С времена на време је спуштао. Није ми било тешко да утврдим да су то вероватно духови обезглављених.

Бродови су се полако спуштали. На сваком је био само по један морнар. Чим су налетели на земљу, видео сам нашу госпођицу како им прилази са бакљом у руци. Иза ње је ношено шест покривених ковчега и сандук. Сакрили су се сваки у један од бродова. Пробудио сам свог младића, који је био веома захвалан. Како је током дана много ходао, скоро би све то преспавао, иако је знао за то.

Чим су ковчези били на бродовима, угасили су сва светла. Шест пламенова је пловило преко језера, остављајући само по једно светло за сат на сваком броду. Неколико стотина стражара је изашло на обалу. Млада жена је послата у замак, где је брзо затворила врата. Из свега овога могао сам да схватим да се данас ништа више неће десити, али сам морао да сачекам до зоре.

Па смо опет отишли ​​да се одморимо. Био сам једини међу својим сапутницима чије је станиште било окренуто ка језеру и све сам то видео. Био сам уморан и усред разних мисли сам заспао.

Крај четвртог дана