Катари су обликовали верски и друштвени живот на југу Француске, у областима Лангедока и Каталоније, од 12. до 14. века. На прелазу у ренесансу били су пример чистог живота у духу изворног хришћанства. Њихову културу уништила је инквизиција.
А пошто историју увек пишу победници, историју Катара је одредила и Римокатоличка црква. Сачувала је сведочанства о катарима у бројним теолошким списима који су описивали тадашњи нови, бунтовнички покрет, и у обимним извештајима у архиви Инквизиције.
Крај катаризма најавио је албижански крсташки рат, који је наредио папа Иноћентије ИИИ 1209. године. и трајао је до 1229. Требало је да сузбије ‘јерес’ у јужној Француској и ојача моћ Римске цркве. Многи сачувани списи показују искривљену слику о катарима, коју су створили са намером да поткопају свој углед и протерају их из друштва, као што се протерује куга.
У свом делу О католичкој вери, написаном у Монпељеу крајем 12. века, Ален де Лил је објавио наводну етимологију речи Катар, обожавалац мачака. Мачка се сматрала параболом о Сатани. Ова врста аналогије је само један пример настојања да се Катари дефинишу као одвратна, опасна створења за друштво. У ствари, назив потиче од грчке речи καταρος, катхарос, чист, а односи се на чист начин живота катарских мушкараца и жена.
Циљ Катара: чист живот у духу примитивног хришћанства
Да ли су ови ‘отпадници’ заиста мислили – како им се приписује – да труднице носе демоне у својим телима и да је све на овом свету безвредно? Да ли су били толико корумпирани да су злоупотребили углед ‘чистоће’ и некажњено чинили злочине? Да ли су се залагали за потпуну сексуалну слободу, укључујући сексуалне односе између родитеља и деце?
Са данашње тачке гледишта, овакве клевете су неосноване. Катаризам је првенствено био реформистички покрет чији је циљ био повратак изворном хришћанству у његовом најчистијем и најаутентичнијем облику. Покрет је био чврсто усидрен у тадашњем друштву, утицао на средњовековни начин размишљања и значајно, или бар у великој мери, допринео његовим променама.
Катарски импулс на прелазу из средњег века у ренесансу
Време успона, зрелости и опадања катаризма између 12. и 14. века је период великих промена и значајног друштвеног напретка, а уједно и период који је поставио темељ ренесансе у западној култури. Строго говорећи, то је био прелаз између два конкурентна модела цивилизације.
С једне стране, цветао је феудални модел, који је карактерисао крута и ауторитарна структура. Засновала се на само неколицини елитних друштвених група које су имале тоталитарну моћ и утицај у области религије. С друге стране, почео је да се примењује отворенији, много флексибилнији и толерантнији модел по коме су грађани активно учествовали у управљању градовима.
Нови друштвени модел подржавала је не само динамика средње класе и трговине, већ и отворена размена различитих култура. Уместо на вери и догми, она је била заснована на дијалогу и рационализму; нарочито је напредовао у јужној француској области Окситаније (Окситан), чији је део данашњи Лангедок. Чак и у шпанским регионима где су три различите културе навикнуте на коегзистенцију, толерантна коегзистенција је цветала и цветала.
х2. Отворена културна клима сарадње и толеранције
Честа окупљања која су се одржавала у Окситанији пре албижанског крсташког рата један су од најбољих примера сарадње и интеграције. Манастир Нарбон 1190. године и касније манастири у градовима Безије, Монтреал, Памије и Фање показали су снажну екуменску тенденцију Окситанаца и Каталонаца. У то време Пиринеји нису били граница која је раздвајала нације; планине су биле заједничка, уједињујућа колевка за све људе.
Краљ Арагона и гроф од Барселоне, познат као Петар Католик, присуствовао је једној од ових скупштина, одржаној у фебруару 1204. године у граду Каркасону. У свом руком писаном писму извјештава о ставовима Катара, које је сматрао нечувеним:
„Следећег јутра, на захтев судског извршитеља, виконта од Каркасона, слушао сам друге јеретике: био сам тамо са тринаест јеретичких изгредника и тринаест католика. Бернард де Симор, бискуп јеретика, и његови сапутници били су позвани да кажу да ли верују у Свемогућег Бога. Без почетка и краја… Они су јавно признали нечувеност свих видљивих ствари које је створио зли Бог, и додали да је Бог који је Мојсију дао закон тај зао. Чак су отворено признавали, што је било страшно чути, да је Исус Христос имао природног оца и природну мајку, али су и потпуно порицали тајну крштења и вечере Господње и васкрсења тела…“
У овом тексту налазимо неке од основних елемената катарских идеја. С једне стране, говори се о ‘злом Богу’, са друге, о порицању сакрамената и девичанства Исусове мајке. Оно што је некада изазвало велику пометњу, сада је сасвим прихватљиво за савремену перцепцију.
Човечанство је пало због злог Бога
Катари су користили концепт ‘злог’ или ‘љутног’ Бога да лакше објасне задатак човечанства. Тако је рођен катарски мит о паду човечанства. Пеире Маури (такође Пиерре Маури) га описује много касније у свом сведочењу пред инквизицијом Лерида:
„Туђем Богу служићеш у земљи која није твоја, где ћеш примити очајање, болест, зло и јад, у туђем свету; јер се нећете задовољити богатством које вам даје Сатана, колико год да сте у изобиљу. Ко га има, желеће више, и нећете наћи ни одмора ни краја док не повратите моје краљевство. Јер у свету нема постојаности…
Пошто су ови духови пали са неба након што су следили Сатану, открили су да он није одржао своје обећање, и пожалили су што су напустили светог Оца. Почели су да певају песму сионске, као када су још били код светог Оца.
Сатана им рече:
‘Бацићу вас у заборав, а ви ћете заборавити шта сте говорили и имали на Сиону.’
Тело од крви и меса било је одећа заборава
Према веровању катара, ‘зли Бог’ је прво завео људе, а затим их одвео у свет несталности. Када је народ схватио превару, умотао их је у одећу заборава, у тела од крви и меса, тако да се више не сећају свог божанског порекла.
Главни циљ Катара је био да приближе људе ‘знању добра’, које треба да их подсети ко су и одакле долазе. Веровали су да је њихова дужност да помогну људима да побегну од заборава, постану свесни својих корена и врате се у изгубљени рај.
Да би испунили овај задатак, проповедали су по селима и насељима, дворцима и градовима, на трговима и црквама, где год су сретали људе који су били спремни да их саслушају.
О чему су катари проповедали?
Више у другом делу.
Историја Катара, други део