Човек је двојно биће: у свом садашњем облику он је смртан, али је духовна искра његовог најдубљег језгра бесмртна. Преображењем се из ове искре светлости уздиже бесмртно биће које се открива у свету вечног живота.
Розенкројцерско учење се заснива на универзалном знању које је било и увек ће се откривати онима који за њим жуде. Универзално знање, које је садржало комбиновано знање древних и хришћанских мистерија, у својим манифестима пренели су класични розенкројцери 17. века, стварајући тако езотерично хришћанство.
Јан ван Рајкенборг (1896–1968) и Катароза де Петри (1902–1990), духовни вође школе Лецториум Росицруцианум, поново су објавили текстове класичних розенкројцера заједно са коментарима и објашњењима намењеним ученицима савремене духовне школе Златног Розенкројцер и сви заинтересовани трагаоци.
Гностичка и херметичка мудрост
Данашње розенкројцерско учење ЛРЦ заснива се на гностичко-херметичкој традицији. Учење је прилагођено практичним захтевима високо индивидуализованог савременог човека.
Гноза – богопознање – даје се човеку као светлосна сила која га води ка унутрашњем сазнању о односу Бога, човека и васионе. Аспекти овог знања садржани су у списима Хермеса Трисмегиста, између осталих. Ове старе рукописе су поново уредили и објаснили Јан ван Рикенборг и Катароза де Петри и објављени под насловом Оригинална гноза Египта.
Ово је позадина три основна стуба данашњег розенкројцерског учења.
Човек као микрокосмос
Личност схватамо као вишеструко биће, као људски микрокосмос – мали, али свеобухватан свет састављен од седам слојева. Човек се само делимично може открити у ограничености материјалног света, будући да је еволуирао из другог природног поретка. Његово првобитно поље живота није обележено смрћу и пропадањем, а повратак у овај бесмртни живот је његова судбина.
Два поља живота: рођење и смрт
Концепт човека као микрокосмоса и постојање два животна поља (природног реда) је централни део филозофије ЛРЦ. Животно поље вечности не треба мешати са животом у загробном животу, после смрти. Ахирет је само одраз ове стране, поље огледала и пребивалиште мртвих. Ово није свет вечности. Ова и друга страна су две стране истог новчића. Розенкројцери ову дуалност називају дијалектичким поларитетом живота. Дијалектика не садржи ништа вечно, све се временом мења у своју супротност: добро и зло, дан и ноћ, мир и рат, живот и смрт.
Људски микрокосмос доживљава низ многих инкарнација од овог света до оностраног дијалектичког света и обрнуто. На тај начин он акумулира искуства која му омогућавају да сазри и отвори врата унутрашњој промени. Ова промена је заснована на спознаји да се домен не може наћи у свету дијалектике. Води га у потрагу за својим истинским, вечним постојањем.
Ендура и преображење
Тако долазимо до трећег стуба розенкројцерског учења: пута преображења унутрашњег човека из пролазног и пролазног у вечно и непролазно поље живота. Такво преображење значи велики преображај духа, душе и тела.
Полазна тачка овог пута није свест о себи, која настаје у пролазном дијалектичком свету. Човек има у свом најдубљем бићу, у свом срцу, бесмртно пролеће, духовну искру, ружу розенкројцера. Особа повезана са овим извором у виду изворне меморије може пронаћи пут и вратити се свом извору.
Осим тога, на путу ендуре, превазилажења старог сопства, он мора да победи своје самољубље које га везује за материјални свет. Процес води ка новом начину храњења силама из бесмртног новог животног поља. Врхунац процеса је потпуна трансформација човека у духу, души и телу, преображење.
Духовни рад за човечанство
Све наведено не значи да розенкројцери желе да побегну од стварности. У ствари, тачно је супротно. Свест о љубави и саосећању за човечанство и сву откривену креацију је централни део розенкројцерског путовања. Розенкројцерско служење човечанству значи предају духовне светлости свима који то желе. Дубока изрека о круничним крсташима је да они стоје леђима окренути светлости, што значи да раде од и са светлошћу и служе јој са овог света. Ово дело симболизује портир у Алхемијском венчању Кристијана Розенкројза.