Stubovi rozenkrojcerske filozofije

Čovek je dvostruko biće: u sadašnjem stanju, on je smrtan i u isto vreme besmrtan zahvaljujući duhovnoj iskri u svojoj najdubljoj, unutrašnjoj suštini. Kroz transfiguraciju, besmrtno biće se rađa iz iskre Svetla i manifestuje se u svetu večnog života.

Rozenkrojcersko učenje se zasniva na univerzalnoj mudrosti koje je uvek bilo i biće otkriveno onima koji su žudeli za njim. Ta univerzalna mudrost je predata u manifestima klasičnih Rozenkrojcera 17. veka i sadržavala je znanje o starim misterijama, stopljenih sa hrišćanskim misterijama, stvarajući tako ezoterično hrišćanstvo.

Jan van Rajkenborg (1896-1968) i Kataroz de Petri (1902-1990), duhovne vođe Lectorium Rosicrucianuma, ponovo su izdali klasične rozenkrojcerske rukopise s’ dodatim komentarima i objašnjenjima za učenike moderne duhovne škole Ružinog Krsta i ostale zainteresovane tragaoce.

Gnostičko i hermetičko znanje

Sadašnje rozenkrojcersko učenje LRC-a je ukorenjeno u gnostičko-hermetičkoj tradiciji. Ova učenja su prilagođena praktičnim potrebama visoko individualizovanog modernog čoveka.

Gnoza – spoznaja Boga – data je čoveku kao Svetlosna snaga, koja vodi do unutrašnjeg znanja o odnosu između Boga, čoveka i kosmosa. Aspekti tog znanja su, među ostalim, ostavljena u spisima Hermesa Trismegistosa. Ovi drevni rukopisi su ponovo štampani i objašnjeni od strane Jan van Rajkenborga i Kataroz de Petri i objavljeni kao „Egipatska PraGnoza“.

Na osnovu toga, današnje rozenkrojcersko učenje se zasniva na tri stuba.

h2. Čovek kao mikrokosmos

Čovek se posmatra kao multidimenzionalni entitet, kao ljudski „mikrokosmos“ – mali ali kompletan svet sa sedam sfera. Čovek se samo delimično može manifestovati unutar ograničenja materijalnog sveta, jer prvobitno proizilazi iz drugog prirodnog poretka. Njegovo iskonsko polje života ne podleže smrti i propadanju, i njegova sudbina je da se vrati u taj besmrtni život.

Dva životna polja: rođenje i smrt

Koncept čoveka kao mikrokosmosa i postojanje dva životna polja (prirodna poretka) su osnova filozofije LRC-a. Životno polje večnosti ne treba mešati sa životom na drugoj strani posle smrti. Ta druga strana je samo odraz ove strane, refleksivna sfera – i prebivalište mrtvih. To nije svet večnosti. Ova i druga strana su dve strane istog novčića. Rozenkrojceri ukazuju na tu dualnost kao na „dijalektičku“ polarnost života. Ništa u dijalektici nije večno, sve se na kraju obrće u svoju suprotnost: dobro i zlo, dan i noć, mir i rat, život i smrt.

Ljudski mikrokosmos prolazi kroz lanac mnogih reinkarnacija sa ove strane dijalektičkog sveta u drugi i ponovo nazad. Kao rezultat, on skuplja iskustvo koje će ga dovesti do sazrevanja i omogućiti unutrašnji preobražaj. Taj preobražaj je zasnovan na shvatanju da nismo kod kuće u ovom svetu dijalektike. On vodi ka traganju za istinskim, večnim postojanjem.

Endura i transfiguracija

Ovo nas dovodi do trećeg stuba rozenkrojcerskog učenja: puta unutrašnjeg čoveka iz prolaznog, pokvarljivog do večnog, nepokvarljivog životnog polja kroz transfiguraciju. To je velika metamorfoza duha, duše i tela.

Polazna tačka ovog puta nije ja-svesnost, koja proizilazi iz prolaznog, dijalektičkog sveta. U svom najdubljem biću, u srcu, čovek poseduje jedan besmrtan princip, duhovnu iskru, „Ružu“ Rozenkrojcera. Povezan s tim, kao iskonskim pra-sećanjem, čovek može naći put i vratiti se svom iskonskom izvoru.

Osim toga, on mora nadvladati svoju ja-centralnost i prijanjanje za materijalni svet na putu endure; prevazilaženja starog ega. Ovaj proces dovodi do novog napajanja snagama iz besmrtnog, novog životnog polja. Kruna svega je kompletna transformacija čoveka u pogledu duha, duše i tela; Transfiguracija.

Duhovni rad za čovečanstvo

Sve ovo ne znači da rozenkrojcer želi da pobegne od realnosti. U stvari, upravo je suprotno. Svesna ljubav i saosećanje za čovečanstvo i sve stvoreno su najvažniji na rozenkrojcerskom putu. Služenje ljudima za rozenkrojcere znači predati duhovno svetlo svim ljudima koji to traže. Izjava s dubokim značenjem o rozenkrojcerima je da oni stoje „leđima okrenutim svetlu“, znači da oni rade iz i sa Svetlom, ali služe u središtu ovog sveta. To je simbolički rad „čuvara kapije“, kako je rečeno na kraju „Alhemijskog venčanja Kristijana Rozenkrojca“