Slomiti luk napetosti između akcije i reakcije

Sve ima suprotan pol: ljubav stoji nasuprot mržnje, mir nasuprot ratu, svetlo nasuprot tami, lepo je suprotni deo ružnog, a sklad je suprotnost neskladu. Svaka akcija izaziva reakciju.

U našoj prirodi je očigledno delotvorna snaga koja sve pojave u dato vreme preokreće u njihovu suprotnost. Što je jednom izašlo ponovo će zaći. Tom aktivnošću je čovek suočen sa uvek novim pojavama i gledištima, a iz njegovih reakcija stvara se njegova svest. Tako se okreće točak akcije i reakcije i time je čovek držan u trku, dok ne dostigne granicu i pita se, šta još on uopšte može da očekuje.

U veličini i celini on ponavlja istoriju. Današnja moda je samo stara jakna sa novim ukrasima. Politika 21. veka ne daje da uvidimo druga gledišta nego ona od pre desetine godina ili par vekova. Samo se menjaju kulise svetske pozornice. Uvek kada je jedan deo čovečanstva dostigao vrh svoje kulture to se pokazalo kao fata-morgana. Tada je slomljen naponski svod i započinje propast. Zakon koji vlada tim procesima objašnjava kojim ograničenjima je čovek podređen.

Svest se stvara na dugom putu iskustava koja protiču između krajnosti dobra i zla. Pre nego što je prvobitni čovek napustio svoje prvo životno polje nalazio se u jednom području u kojem nije moglo biti govora o suprotnostima ili o mešanju suprotnosti. U božanskom životnom polju ljubav, dakle, nije mešavina simpatije i antipatije, tako kako to zemaljski čovek doživljava. Takođe, tamo nema ni sebičnosti, koristoljubivisti i zemaljskih požuda, jer prvobitno životno polje za to ne pruža osnovu. Sada je ljudska svest tako ograničena da prosuđuje isključivo prema spoljašnjim pojavama, a stvarno biće čoveka ni pozadinu ne može otkriti. Čovek govori o dobru i zlu, a najčešće mu promiče da oboje rastu na istom drvetu. Dobro naziva ono što mu čini dobro i što je za njega od koristi, a zlo ili loše je sve što se kosi sa njegovim planovima. U hermetičkoj filozofiji se kaže da je dobro najmanji deo zla. Ali ko je već u položaju prozreti jedinstvo i zajedništvo stvari, ili drugačije rečeno: ko vidi da suprotnosti imaju isti koren?

Dokle ta povezanost nije spoznata svest se povlači ovamo-onamo između dva suprotna pola. Iz akcije nastaje reakcija, nova akcija i ponovo reakcija. Kolo se okreće i okreće, a čovek ostaje zarobljen unutar svojih opažanja i iskustava. Kroz svoju ograničenu svest čovek može saznati da je zatvoren u kružnom toku suprotnosti. Kada dobije toliko iskustava da „normalan život“ ne može dalje podnositi, ima dve mogućnosti: može se nakon poniženja ili ponovo umiriti, ili može tražiti izlaz. Granična iskustva zemaljskog života ometaju čoveka tako da on stvrdnjava do te mere da njegov mikrokosmos (izvorni božanski čovek) ostaje zarobljen. Kada dođe do toga, zov slobodi se ne može više razabrati. Što dublje čovek krene u materiju, to je gušći i neprodorniiji veo oko njegove svesti. Dok „ja“ slepo sledi zov prirode potvrđuju se „ja“ i smrtna priroda međusobno, u igri suprotnosti.

Kako čovek može ipak ukinuti ograničenja svoje svesti? Kako može neutralisati zahvat zemaljskog zakona? Tako, da se stavi u službu „drugome“ odn. besmrtnoj duši i ne hrani više suprotnosti. To je svesna odluka koja uzrokuje revoluciju u vlastitom biću. Što je jednom sa tako velikim naporom izboreno, polagano se stišava i nestaje malo pomalo iz svakidašnjice. Borba protiv suprotnosti koje progone čoveka više se ne vodi, jer se čovek polagano povlači iz naponskog polja i prepušta ih same sebi. Akcije i reakcije pokazuju čoveku njihov stvarni karakter. On ih spoznaje i ne da im da više utiču na njega. On je posmatrač u svom vlastitom životu, dok akcente svojih aktivnosti pomera u korist prvobitnog čoveka u sebi.

U svesti leži ključ za promenu. Kroz sva iskustva, kroz mnoge živote je možda sada nastala moć razlikovanja koja može biti od pomoći kod pravilnog izbora. Time život nije predviđen kao put patnje nego kao proces inteligentnog delovanja na stazi unutrašnjeg oslobađanja. Život u materiji je sredstvo koje vodi ka cilju, besmrtnom životu.

Tako se svest može promeniti kroz mnoga iskustva i postati prijemčiva za poruku oslobađanja. Temeljna promena svesti može voditi potpunoj obnovi svesti čim se gnostički impuls opaža, razume i primenjuje u praktičnom delovanju. U slučaju da se to ne desi, svest mora ostati unutar vlastitih ograničenja i koncentrisati se na smrtni život, toliko dugo, dok konačno u njemu ne propadne.

Gnostička obnova je zbog toga preduslov za sticanje nove svesti koja vodi van granica smrti.
Svaki čovek živi prema svojoj svesti. Njegovo stanje svesti određuje njegovo stanje života. Smrtna svest brine za postojanje u smrtnom, dok svest večnosti vodi ka večnom životu. Čovek može doduše nagomilati teoretsko znanje u odnosu na novi gnostički život, ali znanje još nije svesni doživljaj, nije posed nove svesti. Zato jasno mora biti rečeno, da vera u gnostički život nije uobrazilja ni maštarija, nego istinska realnost. Ko se drži te vere shvatiće da nauka i znanje nisu dovoljni.

Gnostičko znanje mora se pretvoriti u delo. Zato Duhovna Škola Zlatnog Ružinog Krsta govori o stazi oslobađanja na kojoj učenik sam sebe oslobađa od svih dijalektičkih ograničenosti pomoću gnostičkog znanja i gnostičke snage koju prima, za taj cilj.

CAPTCHA
Ovo pitanje služi radi potvrde da niste robot:
Image CAPTCHA
Unesite karaktere prikazane na slici.