Prihvatanje sebe, nadvladavanje sebe

Često smo sami sobom nezadovoljni. Posmatramo određene karakterne osobine, ili životne okolnosti drugih ljudi i mislimo: „Ako bih bio takav, ako bih imao te talente, ili ako bih živeo pod takvim okolnostima, siguran sam da bih više napredovao na putu oslobođenja.“

Moguće je da se na putu osećamo sprečenima od strane nekog drugog. Uvek se iznova osećamo uznemireni njegovim ili njenim karakternim crtama. Verovatno se pitamo kako je uopšte moguće da takva osoba bude učenik duhovne škole. Bilo bi mnogo bolje kada bi takva osoba imala drugačije osobine. Ponekad, u nepredviđenim situacijama, zapanje nas neugodne osobine i neželjeni aspekti našeg sopstvenog bića.

Mogli bismo sebi bojažljivo postaviti pitanje: „Da li sam ja stvarno sposoban da idem putem, kao učenik Duhovne škole?“

Odgovor leži u dobro poznatim rečima: „čoveče, spoznaj samog sebe.“ U slici sfinge, koja se uzdiže pred nama, vidimo biće, istovremeno i čoveka i životinju, koje predstavlja ljudsko biće na putu. Novi aspekti duše postaju aktivni u takvoj osobi i usmeravaju njene oči ka beskonačnom, nezamislivom, božanskom. Ali, dijalektička duša, koja nas vezuje za prirodu, još uvek je prisutna. Čovek je u tom trenutku dvostruko biće i u njemu neizbežno rastu tenzije. Sfinga zrači mirom i pomirenjem. Ta nas slika vodi do samospoznaje, do prepoznavanja zašto smo takvi kakvi smo; suočava nas sa procesom obnove, koji mora zauzeti mesto u nama.

Nestabilnosti i jednostranosti našeg starog bića, plodovi su naših prethodnih delovanja. Prethodnici u našem mikrokosmosu su imali određene ciljeve u svom životu. Podsvesna linija vodilja je bila: ostvariti zamisli ega u ovom prirodnom poretku, odvojenom od Boga. U tom pravcu, kroz takvo životno usmerenje, ispleli su jaku mrežu odnosa i time čvrsto privezali mikrokosmos za prirodu. Mi smo postali stanovnici tog mikrokosmičkog sistema, koji nas prisiljava da žanjemo ono što je u njemu posejano. To objašnjava naše sklonosti i određene osobine.

Mi smo deo mikrokosmičke manifestacije. Odatle proizilazi da možemo živeti jedino kroz ono, što na bazi delovanja naših prethodnika postoji u našem mikrokosmosu. U tom svetlu, mi smo rezultat, ali i žrtve naših prethodnika. Ako naša spoznaja ne ode dalje od te realnosti, rezultat će biti bol i beznađe; zakon uzroka i posledice, takođe ima i druge aspekte.

Glavna ideja razvoja, stvaranje savršenog „ja jesam“ u ovom prirodnom poretku vodi kroz mnogo egzistencijalnih situacija, do iskustva neuspeha. To iskustvo proističe iz poriva mikrokosmosa da ostvari savršenstvo u dijalektičkoj prirodi i da oživotvori nezavisno božansko Ja. Taj poriv ka savršenstvu, i zakon karme, deluju zajedno. Sam zakon je savršenstvo. Njegovo savršenstvo, njegovo dejstvo ispravlja sve što odstupa od savršenosti. Kao rezultat, u svakoj novoj inkarnaciji mikrokosmosa novi stanovnik mora da pati zbog fundamentalne odvojenosti od božanskog, od savršenstva. Tako zakon vodi do iskustva. Savršenstvo je mera za iskustvo koje je još uvek potrebno. Ta mera se stalno prilagođava stanju bića mikrokosmosa. Ako naša priroda zaista može da ponudi mogućnost savršenog stanja, mogućnost potpunog života, čovek će to ostvariti kroz zakon karme. Ako takva mogućnost ne postoji, čovek će to iskusiti kroz zakon karme.

Osoba koja to iskusi iznutra, na kraju otkriva fundamentalno nesavršenstvo. Ono se izražava u njegovom Ja. U najnižoj tački neuspeha, čovek iskustveno spoznaje da njegove želje u ovom svetu ne mogu biti zadovoljene. Svoju ličnost prepoznaje kao izraz tog neuspeha. Zar takva osoba neće početi da sumnja u sebe? Sumnja će biti neizbežan rezultat, ako snaga savršenstva ne obgrli čoveka i ne prodre u njega, kao snaga koja nije od ovoga sveta. Pri svom spuštanju u materiju, čovek biva povezan sa savršenstvom, kroz svoja nastojanja da ga ostvari. To je oličeno u korigujućem zakonu karme. To je veza koja često donosi zlatne plodove iskustva i zrelosti. Delovanje zakona karme čini čoveka zrelim za oslobađajuću snagu.

Šta znači takvo stanje zrelosti? Da li je to stanje u kome prirodno biće u sebi ujedinjuje punoću prirodnih mogućnosti? Da li je to harmonija, dobrota, znanje, snaga? Da li je to stanje bića u kome je do pristupa u životno polje Hrista samo jedan korak? Postepen prelaz? To je ono što misle mnogi ljudi koji još uvek nisu izgubili nadu u svoje Ja, i nisu prepoznali da je njihov život izraz obmane i iluzije.

Svako ko to prepozna, ne može više biti heroj dobrote i ne može više zračiti humanošću. On sebe vidi kao biće čija su znanja i delovanja ludost. Nije li svo naše znanje ludost u očima Boga? Njegovo srce obasjava svetlost i on čuje zov: „Prodaj sve što imaš i sledi me.“ On uzima krst svoje mikrokosmičke prošlosti. Može li to biti težak teret? On više ne pokušava da ostvari nemoguće, da dovede zemaljsko ja do savršenstva. Sada može prihvatiti sebe isto onako kako prihvata i sve druge: onakvima kakvi jesu. Sebe i druge vidi staloženo i objektivno. Put oslobođenja se pred njim sve više otvara. On može i mora ići tim putem; njegov mikrokosmos nudi prostor za savršenstvo, za savršeno biće koje nije od ovoga sveta. Tako hodočasnik ulazi u proces promene. Kao i sfinga, on gleda u jedinom mogućem pravcu, pravcu izlazećeg svetla, pravcu apsolutnog, večnog, nedokučivog. Povezuje se sa tim svetlom, menjajući okolnosti svog života i neprekidno se ka njemu usmerava. Tako svetlo u njemu postaje mač sa dve oštrice. Ono pročišćava i lišava prirodno biće mogućnosti da postane opasnost na putu. Priroda sve više gubi svoju oštricu i neprijateljstvo. Napetosti se smanjuju. Staro biće postaje sluga novog bića, koje je temelj svega. Ono radi i odmara se u vibracijama večnosti, koje, kroz novo životno usmerenje, zadobijaju sve veći uticaj.

CAPTCHA
Ovo pitanje služi radi potvrde da niste robot:
Image CAPTCHA
Unesite karaktere prikazane na slici.